Dediščina Feral Tribunea

Sudjelovali su: Viktor Ivančić, jedan od osnivača i nekadašnji odgovorni urednik Feral Tribunea, kolumnist Novosti, Predrag Lucić, jedan od osnivača i nekadašnji odgovorni urednik Feral Tribunea, kolumnist Novog lista, Drago Hedl, nekadašnji urednik Feral Tribunea, novinar Jutarnjeg lista, Marinko Čulić, nekadašnji urednik Feral Tribunea, kolumnist Novosti, Rade Dragojević, glavni i odgovorni urednik Novosti, Petar Luković, nekadašnji kolumnist Feral Tribunea, glavni i odgovorni urednik E-novina, Beograd, Senad Pećanin, osnivač, glavni i odgovorni urednik i direktor nedjeljnika Dani, Sarajevo te Boro Kontić i Brankica Petković kao voditelji tribine.

Boro Kontić: Dobro večer. Oprostite što je ovako ali da parafraziram jednu staru poslovicu „ko sa Feralom spava u haosu se budi“. Nakon više od godinu dana u jednom totalno usputnom razgovoru sa Brankicom Petković iz Mirovnog instituta u Ljubljani, u decembru 2008. godine, nakon što se Feral ugasio, ustanovili smo da joj je želja da napravimo jednu knjižicu posvećenu tom tužnom činu. Onda se ispostavilo da naslovne stranice koje je željela da stavi u tu svoju knjigu, nije mogla da pronađe nigdje. Slučajno se desilo da te naslovne stranice postoje samo u Sarajevu u Medija centru, kasnije će se ispostaviti da postoje i u Splitu, u redakciji Ferala, ali taj nas je podatak zaista začudio, da Feral koji se poslije 15-16 godina ugasio postoji na samo dva mjesta, u Sarajevu i Splitu. I onda nam se učinilo vrijednim da pokušamo napraviti taj napor da digitalizujemo i da sačuvamo Feral Tribune od 1993. do 2008. Možda za neke druge ljude koji bi željeli da se upoznaju sa tim vremenom i sa tim ljudima. I evo, nakon više od godinu dana, stigli smo do tačke kada smo ga uspjeli napraviti, uz veliku pomoć Mirovnog instituta u Ljubljani, Medija centra u Sarajevu i Sarajevske dizajnerske kuće Fabrika koja je oblikovala cijelu tu priču.

Pošto je gužva, da ne bismo gubili vrijeme na duge i velike priče, ja ću zamoliti Brankicu da otvori tribinu sa prvim pitanjem za goste. Ovdje su u glavnom Feralovci od Petra Lukovića, Drage Hedla, Viktora Ivančića, Predraga Lucića, Marinka Čulića i dva prijatelja sa strane, simpatizera Rade Dragojevića i Senada Pećanina.

Brankica Petković: Dobro večer i u moje ime. Imate večeras ovaj napor gužvati se, i ako je to neka isprika, ovo smo vam priredili Ljubljančani i Sarajevčani koji očito premalo znamo koliko bi vas došlo i gdje smo i kako smo, ako nam to možete oprostiti. Ujedno poštujem i drago mi je da smo u ovom prostoru. Hvala Booksi da nam je domaćin danas, hvala Srpskom narodnom vijeću koje nam je pomoglo organizirati da imamo goste i iz regije i zakladi Otvoreno društvo koje je sve skupa financiralo - i digitalizaciju i to da smo četvrti puta sa feralovcima zajedno u regiji od rujna prošle godine kada smo bili u Sarajevu.

Mi vodimo ove rasprave, tribine o tome ako možemo reći zašto je propao Feral Tribune i što to znači u smislu medijskih sistema u kojima mi živimo i djelujemo ili smo publika koja od tog medijskog sistema nešto očekuje. Bili smo u Sarajevu, Ljubljani i Beogradu i večeras smo u Zagrebu. Ja mislim da treba pokazati kako izgleda ovo izdanje. Znači, to je zapakirano digitalno izdanje Ferala od 1993. do 2008., u tom izdanju je popratna knjižica i 4 DVD-a, a cjelokupno digitalno izdanje bit će naravno i na internetu i to u digitalnom arhivu koji je već sa drugim medijima na internet stranici Medija centra Sarajevo, tako da ćete do njega moći dostupiti tim putem. Ova publikacija je tiskana u 500 kopija i bit će dostupna u raznim knjižarama, knjižnicama i na fakultetima itd.

Ja ću početi sa pitanjem koje ponavljamo, vi kao Zagrebčani, kao vjerojatno poštovatelji Ferala ako ste ovdje, sigurno već znate gdje su feralovi novinari, čitate ih, ali na takvo jedno pitanje u Ljubljani, gdje je manje poznato gdje su kolege iz Ferala, je Predrag odgovorio:“Da, mi pišemo. Pišemo tekstove ali nemamo i ne pišemo više kontekst“ Pa bih za početak htjela Predraga upitati ponovo, što to znači i za publiku koja je ovdje večeras i za vas iz Ferala, da ste sada ponegdje u drugim medijima? Da li je to još uvijek duh Ferala, što su i mene pitali, ili to da nemate konteksta ipak nije nevažno?

Predrag Lucić: Mi smo razbacani po raznoraznim novinama, pišemo svoje tekstove, manje više bez nekakvih problema, nema cenzorskog iživljavanja, šutiranja sa posla kako koga ali naravno da se to ne može usporediti sa onim što smo radili u Feralu i naprosto to nije isti osjećaj i ne radimo istu stvar. Negdje najbliže toj nekoj združenoj energiji gdje su i ove pojedinačne iskakale jače sad se događa u tjedniku Novosti gdje je jedna koncentracija autora iz Ferala, ima nas nešto u Novom Listu, nešto u Jutarnjem, Slobodnoj, ali sve je to jedna velika raspršenost.

Brankica Petković: Viktor je na jednoj tribini rekao oko toga zašto je ugasio Feral da bi treba malo manje govoriti o tom činu a više općenito o tome da li je moguće uopće u medijskim sistemima, društvenim i ekonomskim sistemima u kojim djelujemo takav medij održati u životu. Tada si rekao Viktore da misliš da su možda čak mediji sami najveći neprijatelji i prijetnja slobodi medija baš uslijed toga što taj ekonomski model u kojem je novinarstvo je u suštini ovisno od oglasa i od tog dijela tržišne ekonomije da je to u stvari problem i da na to mediji u stvari pristaju. Možeš li to pojasniti?

Viktor Ivančić: Pa, mislim da je to vrlo očigledno pošto mediji danas žive praktički od marketinga a ne od prodaje samoga sebe. Tiraži više nisu važni nego je važan prihod od marketinga utoliko se oni ovako dosta bez otpora prilagođavaju toj marketinškoj industriji, čak do mjere da pojedini novinski žanrovi počinju biti zapravo propagandni žanrovi. Najnoviji je trend da se čak oglasi nekako stavljaju ne preko cijele stranice nego na sredinu stranice tačno tamo gdje bi trebao da dođe novinski tekst. Tako da na neki način ta sama medijska industrija na neki način guši novinarstvo, ona postaje neka vrsta nosača za marketing pa se utoliko i sama struka mijenja. Novinarska struka se postupno mijenja u jedan propagandni žanr. Šteta je što se to radi bez otpora novinarske struke, utoliko mislim da je velika krivnja na samim novinama.

Boro Kontić: Možda da otvorimo jednu temu koja je jako bitna a to je da li postoji bilo kakvo naslijeđe Ferala nakon što se Feral ugasio na ovim prostorima. Dakle ne samo u Hrvatskoj nego i Bosna, Srbija, evo i Crna Gora. Možda da počnem od Senada Pećanina a iza toga Pero Luković.

Senad Pećanin: Ja mislim da je vrlo teško govoriti o naslijeđu Ferala. Onoliko koliko ja pratim, a mogu reći da pratim dosta barem tiskane medije u zemljama bivše Jugoslavije, iz razloga što smo svi, manje - više, suočeni upravo sa ovim o čemu je govorio Viktor. Dakle, činjenica je da je industrija marketinga postala ono što je nekad bio recimo Centralni komitet Saveza komunista. Ja se sjećam, novinarstvom sam se počeo baviti sredinom 80-ih godina prošlog vijeka i to je već bio period kad je slabila cenzorska moć Partije. Imao sam sreću, dakle, da ne osjetim na svojoj koži taj najjači mehanizam Partije u gušenju slobode medija. Međutim, moram priznati da nikad nisam sanjao da će uticaj, moć, snaga kontrole uticaja na medije najjačih oglašivača ili reklamno marketinških agencija biti neuporedivo jača nego što je snaga ikad bila, barem onoliko koliko sam ja osjetio, od Partije. Tako da mislim, na žalost, ključ je ovog o čemu Viktor govori da smo dobili jednu pervertiranu situaciju u kojoj čak i u zemljama perjanicama liberalnog kapitalizma se priznaje da tržište ne može biti regulator čak ni za financijske institucije poput banaka. Dakle kad oni krahiraju tu je država da ih spase. Dok s druge strane jedini kriterij uspješnosti za medije je upravo tržište i tržišna prilagodljivost. E, onako kako su se nekad mediji režimski prilagođavali nalozima Partije tako se danas mediji moraju manje ili više prilagođavati diktatima tržišta odnosno krupnog kapitala, korporacija i političke ili tajkunske moći koja stoji iza njih. Postoji još par medija koji pokušavaju pružati otpor ali ja mislim da je perspektiva generalno veoma mračna.

Petar Luković: Prvo da vas pozdravim sve, ja dolazim iz Srbije, da vas podsetim. Budući da danas iz Srbije niko nije došao na inauguraciju gospodina Josipovića evo smatrajte mene kao izaslanika Tadića.

Žao mi je što nije neki veći prostor, ja sam odmah kad sam došao pitao jel imate vi u Zagrebu neki veći prostor ili je ova knjižara napravljena po meri vaše države?! Ali žao mi je stvarno što ne mogu sve ovde da vas vidim i imam jednu ideološku zamerku. Nemojte da se ljutite, mi Srbi uvek imamo zamerku, a to je da se čini malo neprikladnim da se ovakva ozbiljna diskusija vodi u ovakvom prostoru, to je više za žurku i neko obraćanje, za druženje. Ja da vam budem iskren, na ove teme ne mogu više ni da pričam, pričam već dvadeset godina i ne znam šta da vam kažem novo.

Ja u Beogradu vodim portal koji se zove E -novine i koji ima malo sličnosti sa Feralom ako ni zbog čega drugog onda zbog istih problema koje je Feral imao svih ovih godina. I mi se sad tako izdržavamo kao i Feral poslednjih meseci, nemamo para i čitaoci nas izdržavaju. Hvala čitaocima, verovatno tu i ima neko ko nam je dao neke pare ili koji će nam možda kasnije dati neke pare. Hvala im! Ja nisam imao nikakvu iluziju kad sam počeo to da radim da ćemo živeti od toga, biti milioneri. Meni se lično čini da su u Srbiji mediji u goroj situaciji nego što je bilo za vreme Miloševića, ali to sad uzmite sa rezervom, pošto se meni baš i ne može previše verovati. Gore je iz prostog razloga što je sve u rukama jedne stranke, to vas podseća na neke stranke ovde.

Dakle, sve vam je to isto, ta jedna stranka, taj Tadić, oni drže u svojim rukama sve te agencije. Sredstva od jedno petsto miliona dolara mesečno je otprilike ukupan prihod za medije. Sa petsto miliona dolara vi možete da kupite koga god da hoćete, možete da napravite šta god hoćete, možete da odlučujete o kome god hoćete. Mi od toga nemamo ništa, dakle mi imamo nula, a od tog reklamnog prostora, to samo neki ludaci posebni dođu sa nekim malim oglaščićem i daju vam tek nešto. S druge strane to što smo nezavisni...pravo da vam kažem ja sam postao već alergičan na reč nezavisno, ja ne znam kakvo smo novinarstvo.

Ideološka matrica našeg portala je u sve te tačke, mi smo antifašistički i antinacionalistički portal i potpuno mi je svejedno da li neko piše iz Bosne, Hrvatske, Slovenije, s Kosova i Makedonije, potpuno je isti odnos prema svim vlastima. Dakle, ne postoji vlast koja je nama draga. I svi, ko god dođe na vlast neće nam biti drag. Čak da ja dođem na vlast sam bih sebe pljuvao. Prema tome nema te vlasti koju ću ja pohvaliti zbog bilo čega, ako nešto dobro uradi – to se podrazumeva! Zašto bih ja hvalio Vladu uopšte?! Činim sve što mogu da budem u zavadi sa vlasti na bilo koji način. Ne postoji teorijska šansa da pohvalimo nešto bilo gde, to ne postoji. To je moja ideja novina, da naprosto budemo jedan segment nekog normalnog građanstva koje smatra da ima potpuno logično pravo da bude sve vreme nezadovoljna. Imam Ustavno pravo da budem nadrkan i nezadovoljan sve vreme, šta god da se dešava oko mene. Potpuno mi je svejedno ko je na vlasti, koja partija...Evo da me pitate sada za koga bih glasao u Srbiji – za nikoga! Verujte mi ne postoji onaj za koga bi glasao. Ali pošto su ovi na vlasti glasaću protiv njih čisto zato što znam da su idioti pa da dođe neko drugi. Kad govorimo o medijima to vam je to.

I drugo ono što oblikuje nas za razliku od drugih medija u Srbiji je to što imamo jedan potpuno normalan, realan odnos prema zločinu. To je prošlost, znamo ko je kriv, nema tu svi smo krivi, svi smo zajedno počeli rat. Nismo počeli zajedno rat, nismo u istom trenutku, nismo to zajedno radili, znamo ko je počeo i znamo ko je kriv i ko je zločin. I to nas stavlja u Srbiji u jednu posebnu poziciju, specijalno kad se dešava npr. ta neka ludačka rezolucija o Srebrenici, a valjda će biti i dve, a možda i osam, ili dvanaest, ne bi ni ja znao da vam kažem koliko...i to su predlozi da se osude sve žrtve od praistorije do danas ili već ne znam kakve ludorije, ali u toj klimi vi vidite odjednom da svaki ludak, fašista, ko god ima neku električnu spravu na kojoj može da piše taj odmah piše „zašto sad?! Pa mi nismo krivi“. Ja sam skoro imao tekst u našim novinama „Koljemo po kućama“, to je lepo objašnjenje onog šta smo mi i šta smo radili sve vreme. Ako imate takav jedan ekstrem, a ja priznajem da je to jedan ekstremistički ali popularan odnos prema državi i vlasti, tako da ne mogu da vam opišem ni portal na kojem radim ni sebe kao nacionalno svesnog.

Iskreno da kažem živim trenutno u Beogradu ali kao da živim na Marsu, nemam nikakav odnos ni prema državi, koliko god to glupo nekom izgledalo, nemam ni prema naciji, nikad nisam ni imao niti me to interesuje. Odlično se osećam i u Zagrebu, i u Sarajevu, i u Beogradu doduše malo manje dobro nego što sam mogao da mislim. Sve te priče koje postoje na našim prostorima se nalaze na portalu za koga sam ja od samog početka želeo da bude regionalan. Kad je nešto regionalno to je super, za neke ljude je fenomenalno da na jednom mestu mogu da pročitaju sve šta se dešava i kod Pećanina i kod Viktora i kod mene tamo u studu u našim malim dvorištima a istovremeno čim ste regionalni onda niste ničiji, svi od nas traže da budemo nečiji. Niko od tih oglašivača neće da reklamira jer kaže „šta je mene briga za reklamu u Hrvatskoj ili u Bosni“, jedna banka neće da se reklamira bez obzira što ta banka postoji u svim tim državama. I to je problem biti regionalan. Međutim, naravno da ćemo mi ostati regionalni, nećemo se zatvarati u to ali problem je preživljavanje.

Na kraju dođete do toga kao što je Feral došao do toga i to je ta sličnost sa Feralom, da vam ja ne dužim, a da vam kukam svoju tužnu priču vi biste se svi zaplakali i ostali ovdje napolju danima, ali suština je da ovakva vrsta projekta ne može da opstane bez pomoći čitaoca. Mi imamo jednu sreću na koju ja nisam mogao da računam a to je da imamo stvarno najbolje čitaoce. Ne znam da li su najpametniji jer mnogi od njih daju nam silne pare. Ja se svaki put pitam „Bože, kako nam daju tako pare?“ Nisu to sad neki ogromni iznosi. Pazite za onu večer u Novinarskom domu u Sarajevu mi smo zaradili 500E, sa tajkunskog ugla to je sića za konobara ali za nas to je onako spektakularno. Da nema tih čitalaca mi ne bi smo postojali poslednjih 4, 5 meseci. Uvešćemo neku ne pretplatu molićemo ljude da nam plate neke sitne pare koliko možemo, a mi ćemo se truditi, mi isto pravimo neke projekte i obraćamo se takozvanoj Evropi. Ali kad se obratite nekome u toj Evropi on vam kaže „Ma šta je?! Kakva pomoć vama? Vi živite u demokratskoj zemlji, dobili ste Tadića“ Oni dok nema rata, dok nema nekog klanja i nekog ubistva ovo što se dešava u okvirima tih država to nikog živog ne interesuje.

Objasniti nekom ludom strancu da u Srbiji ne postoji nikakva vrsta slobodnog novinarstva da sve radi na nivou spinovanja i kako da vam kažem, demokratska stranka drži sve. Daću vam primer od sinoć u osam sati uvečer. Ko je bio ikad u Beogradu zna da postoji tamo onaj bulevar Revolucije, ona najveća ulica tamo od Skupštine pa gore i tu stoje jedno sto godina platane, ono ogromno drveće. Kreten, onaj ekološki fašista, nemam drugu reč da kažem, ovaj Đilas, gradonačelnik i oni su odlučili i počelo je danas sečenje tih platana. Dakle 470 platana je isečeno. To kad bi u Parizu odlučio gradonačelnik da iseče njega bi već na drugom platanu obesili. U Srbiji je to tako normalno, neko se malo bunio i to je gotovo, sutra je već počelo sečenje. Sinoć je on imao neku konferenciju za štampu, nebitno šta je, nešto je pričao i lupetao da su sva trula, bolesna i takve gluposti i onda vidite na drugom mediju, također državnom, B-92, sledeće komentare: „Taj genijalni mladi čovek, taj beskompromisni borac za brigu o građanima...“ Njegova je cela suština da on kaže da to mora da se sruši jer ako padne neko drvo neće on da dozvoli da nekom padne na glavu, suština je da su platani opasni za bezbednost građana.

Pitam ja, valjda je i automobil opasnost za bezbednost građana pa niko nije automobil zabranio. Možete zamisliti, za jedan sat bilo je sedamdeset ili devedeset komentara koje ne mogu da vam opišem, „on je genije“, „nikad nismo imali ovakvog čoveka“, „beskompromisan, pametan, vizionar“. Do te mere je cela situacija na tom glupom primeru, u stvari nije čak ni glup, izvinjavam se. Na tom primeru je glupo da imate nekakav beogradski program, neki kretenski program, lokalni u Beogradu koji se ne bavi tom temom. A on se ne bavi kao da živite negde van tog, zato vi kad uzmete naše novine mi kao da živimo u nekom najboljem od svih svetova koji postoje, ali to vam kažem, dakle, čak ni primer tih platana je skriven od javnosti. Drugo, mi imamo uplašenu javnost, mi imamo narod koji je posebne sorte i rase to ja nikad u životu mome nisam video, to je uplašeno do bola i besvesti. Njega kad na ulici zaustavite ako ga pitate šta misli o platani on ne bi smeo ništa da kaže. Misli biće uhapšen, otkud zna šta će biti.

Boro Kontić: Petar je otvorio još jednu temu, vrlo značajnu, jer to je ono što je naslijeđe Ferala, a to je otvaranje teških i bolnih tema, pa bih zamolio sad Marinka i Dragu da kažu šta je od tog Feralovog nasljeđa ostalo u regiji, pa i u Hrvatskoj, dakle, otvaranja bolnih teških tema a pogotovo kad su u pitanju naši zločini.

Marinko Čulić: Pa za regiju mi je teže reći, mogao bih naravno govoriti ali kompetentniji sam za Hrvatsku. Mislim da je ostalo malo i mislim da treba podvući ovdje, jer ako se ovdje ne podvuče mislim da nismo napravili nikakav posao, da je pozicija nezavisnih medija devedesetih, koliko god to paradoksalno zvučalo, bila bolja nego danas. To se empirijski može pokazati ako uzmemo da su tri stupa nezavisnog novinarstva u Hrvatskoj 90-ih bili Feral, 101-ica i Novi list. To nije kompletan spisak, ima tu još nekih koji su pomrli, ranih 90-ih ali ostanimo tu. Od ta tri stupa jedan je srušen prije godinu i pol dana, to je Feral. Jedan se jako klima, to je 101-ica. Imate Novi list gdje je stanje neodređeno, imate dobru ekipu novinara i urednika i jednog vlasnika koji ima toliko malo znanja, zapravo pojma nema o novinarstvu, da bi iz nehata čak mogao ubiti svoju novinu. On bi je ubio a ne bi znao da ju je ubio. Srećom to dosad nije napravio, ali kako koristi novinu kao oglasnu tablu za prodaju zemljišta na Krku, prvi korak je napravio, ako bude novinu koristio u prodaju naftnih derivata ili čime se već bavi, to će biti do kraja napravljeno. Sada je pitanje zašto je to tako. Ja mislim da se naprosto izgubila distinkcija između „nas“ i „njih“ koja je postojala u 90-im. Mi smo ih napadali, ismijavali, oni su nas pokušavali spriječiti. Nikad nas nisu htjeli ukinuti. Ponavljam: nikad nas nisu htjeli ukinuti.

Postoje za to dva razloga, jedna velika homogenizacija ranih devedesetih iz kojih su oni izvukli sasvim pravilan zaključak da mi njima ne možemo bitno nauditi, kad je ta homogenizacija počela padati onda su malo otvorili oči, počeli su nešto poduzimati i nije slučajno recimo da prvi ozbiljniji gubitak izbora HDZ-a, to je u Zagrebu, se poklapa sa suđenjem Viktoru i meni. To je '96. godina. Dakle, oni su vidjeli da se nešto događa. Međutim, drugi razlog zašto nas nisu htjeli ukinuti je to što im je legitimacija demokratska bila tako tanka da se nisu usuđivali, praktički su visili o jednoj niti. Danas taj problem ne postoji, ta vlast ima demokratski legitimet ili tzv. demokratski legitimet potvrđen na međunarodnim adresama, kako uzmete. Istovremeno su od nas pokrali dosta i ubacili u svoj frazeološki riječnik dosta ideja i zaključili su da mi njima zapravo više ne trebamo. Ali ni oni nas nisu ukidali, zapravo nije bilo niti potrebe jer se ubacio taj novi igrač. To su uglašivači koji za njih preuzimaju kontrolu u medijima i ne rade ono na što se obično stavi točka, sad oni vladaju medijima. Ne, njih mediji ni politika uopće ne zanimaju, oni te uzde nad medijima vraćaju vlasti i vlast onda odlučuje tko može ostat, tko ne. Mi smo zadavljeni svilenim gajtanom jer je instrument puno sofisticiraniji nego 90-ih godina.

Boro Kontić: Ovo je bilo jedno pitanje o nasljeđu Ferala teških tema, ozbiljnih tema, otvaranja slučajeva i naših zločina i tako dalje. Da li je moguće danas to i u regiji i u Hrvatskoj?

Drago Hedl: Mogli bismo reći i ovako. Dakle, zašto se ne otvaraju nove teme? Zbog toga što je Feral otvorio sve teme, manje – više. I dok je bilo Ferala zaista se iz broja u broj otvaralo niz stvari koje su čak i u zadnjim godinama Ferala za neke novine bile nezamislive. Tako da je praktički Feral svoj posao završio kad je u pitanju ova priča koja se odnosi na zločine. Mislim da smo dosta o tome jako puno pisali kad je u pitanju hrvatsko novinarstvo jer smo od Pakračke poljane do meni omiljenog slučaja Glavaš doista pisali jako puno kroz sve te teme da se praktički iza toga više nije imao tko tim baviti jer nije bilo ni potrebe. Sve te stvari smo manje više otvarali mi i mi smo o tome puno pisali u vrijeme kad to nije bilo nimalo jednostavno i kad to nije bilo lako i kada su se zbog toga mogle doživjeti samo neugodnosti ili nekakav epitet narodnog neprijatelja ili stranog plaćenika, što je bila jedna od pratećih etiketa koje smo dobivali cijelih tih godina dok smo radili u toj ekipi.

Ali ono što sam htio reći, što je bilo prvo pitanje, o tome da li i kako sada funkcioniramo kada smo raspršeni po raznim medijima, niko od nas, ili možda samo jedno, dvoje, je ostalo bez posla. Svi smo negdje, svi radimo, ali to je ona situacija kao kada ptice krenu u seobu pa onda jedna ili dvije, tri nikad ne bi našle svoj put preko Atlantika, ili kamo su se uputile kad se sele iz jeseni u tople krajeve, tako i mi. Mi funkcioniramo, mi jesmo svako u svom nekom malom jatu ali kao jedna kolektivna svijest, ona koja nas može dovesti do nekoga cilja, to je bilo sve vrijeme dok smo zajedno radili, tako na žalost više ne funkcioniramo jer to naprosto nije ni moguće. I to je ono što u ovom trenutku čini mi se najviše izostaje, kad su u pitanju mediji u Hrvatskoj, ta jedna kolektivna svijest koja teško da se može desiti u bilo kojoj drugoj redakciji osim one koja je funkcionirala kod nas gdje se nije trebalo puno uvjeravati Viktora, ili Heni, ili Predraga u to da je neka tema važna iz područja koje sam ja radio, niti je to morao raditi neko od nas ko je imao neku temu pa da je trebalo sastančiti, držati kolegije, razgovarati može li nam to ili ne koristiti. To je dakle, ono što osjećam nekakvim najvećim manjkom od onog vremena otkako nema Ferala a mislim da se to vidi i u ukupnoj medijskoj slici, da smo puno puta čuli od naših prijatelja i kolega „uh, kako bi sad Feral reagirao da postoji“ na neku od tema koje su se u međuvremenu dogodile.

Brankica Petković: Sad još pitanje za Radeta, vi ste u cijelom ovom kontekstu koji je prilično pesimističan krenuli na kioske. Imate dio nasljedstva Ferala u autorima koji su kod vas, a imamo i ovu priču Perinu da je najbolje kad vas financiraju čitatelji. Vi ste u jednom periodu, prije nego što ste izašli na kioske, imali to da ste nešto dobivali od javnosti, preko državnog proračuna i imali ste tu distancu od tržišta ili takozvanog tržišta. Što vas je nagnalo da idete na kioske, dakle idete na to divlje tržište? Što očekujete od toga? Koje je uredničko polazište vašeg medija i poslovni plan, ako smijem pitati?

Rade Dragojević: Mi smo i dalje na budžetu i ne kanimo se maknuti sa budžeta jer je to sigurno i ne vjerujemo u tržište. To ste dobro rekli. Ali bih samo htio možda malo odgovoriti na ovo prethodno pitanje koje je nasljeđe Ferala. Za razliku od kolega, meni se čini da je nasljeđe Ferala ogromno. On živi svakodnevno u svim ovim našim novinama, evo, samo u Predragovom Novom listu i mojim Novostima u ovom trenutku radi deset Feralovaca. Pet kod mene i šest sedam kod tebe Predraže, možda i više od deset. Čak i u EPH-ovim glasilima postoje Feralovi novinari, tu je jedan. Naravno na svim ovim portalima od Haltera, Peščanika, E-novina, svuda možete čitati njihove tekstove, prenešen ili direktno pisan, u Globusu rekao sam i Jutarnjem, a duh na neki način živi nastavno i u Danima i u Vremenu, Monitoru. Možda je na neki način eventualno mladina ta koja je imala neku drugačiju potku. Htio sam reći da je Feral za današnje novinarstvo ono rasadište kao što je omladinska štampa u osamdesetima bila rasadište novih kadrova, novih ideja i novih projekata u to vrijeme. Danas mi u svakom slučaju imamo ogromno to nasljeđe i to je zapravo pozitivna stvar, oni se jesu disperzirali ali velim u nekim redakcijama su vrlo prisutni. Što se tiče Novosti, često znam reći, stalno se ponavljam, da smo mi na neki način krizni profiteri kroz pad Ferala. Da nije bilo ove krize medijske teško bi mi došli, kao male manjinske novine, do ovakvih ozbiljnih imena. I u tom smislu ja jesam profiter i najbolje sam prošao od svih ovdje, pogotovo od kolege Lukovića i u svakom slučaju ja budući da sam u specifičnoj situaciji da su novine u financijskom smislu na državnom budžetu Republike Hrvatske mogu moje kolege potvrditi, ne damo se a da ne pišemo protiv iste te države i vlasti i političkog aranžmana koji nas plaća jer smatramo da je dobro da oni nas plaćaju da mi njih kritiziramo.

Brankica Petković: Napravili smo jedan krug i mislim da je vrijeme za vaša pitanja. Imate li pitanja?

Publika: Ima li izgleda da se Feral opet pojavi? Hoće li Novosti proći kao i Feral?

Predrag Lucić: Pa ne znam kako će proći Novosti ali Feral nije bio na budžetu. Mi smo pokušali sve nakon odlaska u stečaj da u bilo kojoj varijanti Feral bude pokrenut ali naprosto nije bilo moguće da to bude nešto što bi dopiralo do kioska morala bi se napraviti neka ljuta partizanija, a to nismo napravili ali još nije kasno.

Publika: Da li ima mogućnosti da bi Feral bio samo na internetu čak i uz uvjet da bi čitatelji to plaćali?

Predrag Lucić: Ma, pokušalo se napravit nešto i sa portalom, ta ideja nam je pala među prvima na pamet. Naprosto se nisu uspjela osigurati ona neka startna sredstva koja bi garantirala da možete barem neko vrijeme obećati vašim čitateljima da ćete se pojavljivati. Bilo kakva varijanta, znači da smo nakon propasti tiskanog izdanja, nakon bankrota firme, da smo išli na neku varijantu koja bi možda dva do tri mjeseca trajala jer opet ne bi imali ni oglase kao što nismo imali ni u tiskanom izdanju. Sam Luković zna i ispričao vam je kako to funkcionira u Srbiji, ništa bolje to nije u Hrvatskoj tako da se naprosto ni uz najbolju volju nije moglo krenuti u to.

Brankica Petković: Koji je onda uopće održivi poslovni model, neki model na koji mogu čitatelji, ako ih ima puno i žele nešto čitati dobiti i da plaćaju, i gdje onda idu svi ovi novci, jer čitatelji nešto kupuju i oglašivači nešto plaćaju, ako je sve ovako teško i ne možete održati vaš mediji? Senade kako ti to gledaš, jednom si rekao da su ti najteže situacije tjedno kada zaključujete broj, gledate koliko imate oglasa i kako završiti broj u takvim uvjetima?

Senad Pećanin: Pa porazno je to, evo kao urednik i novinar, kada shvatimo da bi prvi i prevashodni cilj naših novina trebao biti taj da su novine što čitanije i što tiražnije. Međutim porazno je saznanje da za opstanak novine više vrijedi recimo jedna stranica prodanih oglasa nego 1500 ili 2000 novih čitalaca. Dakle, svi koji smo ovdje večeras okupljeni i da nas je još pet puta toliko, za opstanak Ferala bi bila važnija jedna stranica u svakom broju jednog Agrokorovog oglasa nego nas 500 ili 800 koji bi uredno kupili Feral. E, to je porazno! Na žalost, to se uklapa u generalni trend kako i u elektronskim tako i u printanim medijima o kojem se dosta govori na zapadu, tom infotainmentu, u kojem izgleda da manje više niko nije zainteresiran za ozbiljno novinarstvo. S druge strane mi dijelimo prokletstvo malih zemalja odnosno malih tržišta. U Velikoj Britaniji novine kao Gardian i Independent mogu samo sanjati o tiražima kakve imaju tabloidna smeća poput Sun, Daily Mirror i tako dalje. Dakle deset puta veće tiraže ima jedan Sun od jednog Gardiana. Kvalitet njihovog novinarstva je neuporediv. Dok govorimo da Sun proda 4 do 5 milijuna primjeraka dnevno a Gardian deset puta manje, ali zahvaljujući igri velikih brojeva i sa deset puta manje Gardian može opstati. E, Feral, Dani, uskoro moguće, novine slične poput tih zahvaljujući veličini tržišta to nisu mogle i to ne mogu.

Stoga ja ne vidim mogućnost u bliskoj budućnosti da i jedna novina koja manje ili više pokušava njegovati ono što je Feral značio, u najboljoj tradiciji Ferala, ne vidim praktično mogućnosti za opstanak iz razloga što je prevashodna borba urednika, vlasnika da bi se uopće opstalo nije borba za čitaoca nego borba za oglašivača. Meni kao novinaru, kao profesionalcu, je najporaznije upravo to saznanje da je nama za opstanak novine puno važnije koliko imamo u broju oglasa i reklama nego koliko imamo tekstova sa kojima smo pravo zadovoljni, koje volimo čitati, u kojima uživamo. To je ono što vjerujem ubija novinarstvo, ne vjerujem da su okolnosti večeras za razgovor na tu temu, ali zbog čega ja vjerujem da na kraju krajeva ovo može zvučati apsurdno i paradoksalno, ali ako novinarstvo u interesu javnosti i interesu građana uopće ima perspektivu onda je to novinarstvo u javnim servisima, elektronskim servisima ali u demokratski uređenim zemljama.

Boro Kontić: Viktore, da li je na neki način ova večer kada mi pokazujemo digitalno izdanje Ferala zapravo lijepo upakovana sahrana jednoj vrsti novinarstva.

Viktor Ivančić: Ja zapravo ne mislim tako. Mislim, novinarstvo se generalno strukturalno mijenja kao struka, ono se svakako mijenja. Ako govorimo o Feralu ne samo u smislu zanata nego u smislu prisutnosti nekog kritičkog duha, ja mislim da će trebat prestati govoriti o masovnim medijima kao nosačima tog kritičkog duha u buduće. Dakle on se svakako neće izgubiti nego će se javljat u nekim marginalnim prostorima koji će također imati uticaja. Vjerujem da će se kroz masovne medije intenzitet kritike ubuduće smanjivati. Ali danas ćete bolje i pametnije stvari i kritičkije intonirane pročitati, možda na blogu Slobodnog filozofskog nego u nekakvim konvnencionalnim novinama ili tjedniku. Mislim da će se naprosto promijeniti ta infrastruktura kritičke borbe i kritičkog odnosa a da se neće sam taj duh ugasiti. A što se tiče samih opstanka nekih mainstream medija oni će definitivno ići prema svojoj komercijalizaciji. Komercijalizacija znači zapravo ukidanje kritičnosti, ništa drugo. Mislim, oglašivač neće dati reklamu u mediju koji izaziva nelagodu, dakle kod medija koji intrigira i daje senzaciju on će dati reklamu ali neće kod onog akoji izaziva nelagodu i ko upire prstom u neku svježu ranu. Prema tome odatle će se kritičnost izgnati ali je potpuno nemoguće da se ona potpuno ukine.

Boro Kontić: Ima li još neko pitanje iz publike?

Pitanje: Kada će Robi K?

Viktor Ivančić: Robi K bude na T- portalu svakog drugog tjedna.

Pitanje: Zanima me pitanje odnosa Ferala prema stvarima koja su se dešavala unutar Ferala, prema samom sebi, na neki način. Recimo otišao je B. Dežulović ni crtice na stranicama, onda Ćićo, isto tako ni crtice na stranicama. To zbuni prosječnog čitatelja. Recimo, pošaljem mail u Feral da pitam šta se desilo sa Ćićom i nikad ne dobijem odgovor. Zašto je Feral bio takav nekakav autističan u odnosu prema onom što se unutar njega dešava?

Viktor Ivančić: Odnos nije autističan. Feral je postojao 15 godina. Kroz Feral je prošlo jako puno ljudi i odnosi su bili onakvi kavi budu među grupama ljudi u toku 15 godina. I to se ne može generalizirati ni na kakav način. Mislim, postoje i razne varijante i mitologije o Feralu, obično se ističemo Predrag, Boro i ja kao ljudi koji su pokrenuli Feral koji su bili njegovi osnivači, što je točno kad se govori o satiri i satiričnom prilogu u Nedjeljnoj Dalamaciji, kasnije Slobodnoj Dalmaciji. Ali kad smo pokretali Feral to je pokrenula veća grupa ljudi, pokrenulo je desetak ljudi koji su na tome radili a kasnije je prošlo jako puno ljudi kroz Feral i bilo je svakakvih privatnih odnosa, ali oni su privatni.

Brankica Petković: Imate li još neko pitanje? Kaže Pero Luković da se osjeća kao ugrožena srpska manjina pošto mu ne postavljate pitanja. Molim jedno pitanje za Peru Lukovića, razmislite o pitanju a do tad ću ja.

Kada je taj Feral počinjao i poslije tog prijelaza iz socijalizma u ovaj naš kapitalizam bilo je nešto vjerojatno najgore što je moglo biti da bi se dobijale pare iz državnog proračuna, onda se od države bježalo na tržište. Onda smo s vremenom ustanovili da to tržište ne djeluje na taj način i sada vidimo Novosti djeluju sa vama vrhunskim autorima a dobivaju pare iz državnog proračuna. Senad kaže da bi vjerovatno pod uvjetom da je demokratski model javni servis bio najbolje utočište takvog novinarstva. Što mislite o toj tezi? Je li sada opet država to zatočište pod uvjetom da ima demokratske strukture za takav tip novinarstva ili smo mi opet nešto pobrkali?

Predrag Lucić: Ne, pa netko bi morao biti odgovoran. Privatluk se nažalost pokazao neodgovornim. Mislili smo da je privatluk to carstvo slobode koje neće nikad nametati cenzuru, međutim ispostavilo se da iz svojih interesnih razloga privatni vlasnici znaju biti puno suroviji cenzori nego što je ona jadna i onemoćala partija koncem osamdesetih bila. Na kraju krajeva, u sprezi sa oglašivačima to je neka perfidnija i gora cenzura koja novinarima nameće autocenzuru. Ljudi se ne usuđuju pomisliti da pišu o firmi koja oglašava u listu za koji pišu. Tako da je to zapravo jedan perfidniji mehanizam od onog prije šta znam kada nisi smio o Sinanu Hasaniju, Branku Mamuli ili Radovanu Vlajkoviću napisati nešto, ili ne dao bog Franji Tuđmanu poslije, pa si ipak napisao.

Marinko Čulić: Zanimljiva je koincidencija kad je prestao izlaziti Feral onda se pojavio jedan tekst Jürgena Habermasa na tu temu i on je znajući sve to, jer on se zapravo i bavi desetljećima time, nemajući najvjerojatnije na umu sam Feral, ali se to zgodno poklopilo. On je rekao da je budućnost nezavisnih medija vezana isključivo uz to da tu intervenira država, to je negdje na tragu ovoga što je Senad govorio, očito imajući na umu da je zadatak države da brine, ne samo o fizičkom zdravlju ljudi nego i duhovnom. A ako nije novinstvo, isto kao i književnost, kazalište, i ne znam šta sve drugo, dio te priče, ne znam što je. I to je možda taj nekakav model koji negdje u Evropi i postoji ali nije sistematiziran i nije doveden do nekih krajnjih konzekvenci pa da se kaže to je tako, te novine mogu, male sa 10 – 20 000 tiraža opstati.

Brankica Petković: Poslije 20 - tak godina privatnog vlsništva, tog iskustva u ovoj regiji. Na kraju krajeva ovu tribinu vodimo u gradu u kojem je ubijen, i to trebamo ipak spomenuti, jedan vlasnik novina. Što možemo reći o vlasnicima medija u ovoj regiji? Da li možemo imati povjerenja u njih?

Petar Luković: Ja sam jedan od dva vlasnika e-novina. A kako sam postao vlasnik? Moram da vam kažem. Naime ja sam 2008. godine došao na poziv glavnog urednika tog glasnika, to je bio Boris Popović, i ja sam to radio kao što sam radio, pošto se on nije mešao u to. Prošle godine u julu otišao je da kupi cigarete i nikad više se nije vratio. Baš tako je bilo, otišao je da kupi nešto i nije došao i ostavio nam je firmu i evo ja sam sad vlasnik, možete da me gledate da li vam ličim na nekog tajkuna.

Moj kolega i moj direktor, mi smo pola pola vlasnici, otišli smo tog jednog dana u sud na primopredaju pa smo se zezali u kolima idemo kao siromasi a vraćamo se kao vlasnici. Izvinjavam se, ali jebeš takvog vlasnika kad mi nemamo ništa. Imamo zaposlenih devet ili deset ljudi, imamo gomilu saradnika među kojima gomilu koje sad vidite ovde. Mi smo neke honorare u to vreme dok je on bio tamo i plaćali ali posle toga više nikom ništa. Kao ovakva vrsta vlasnika, ne kao oni vlasnici Jutarnjeg i sl., gledajte me kao nekog ko isto u u redakciji skuplja za kafu, molimo čitaoce da nam daju neke pare, da od nekog dobijemo pretplatu. Evo dat ću vam neke egzaktne podatke pa vi to malo sebi izračunajte. Mi mesečno imamo negde između 150 i 170 000 unique čitalaca, dakle pojedinačnih, različitih Srba, Hrvata i ostalih, Slovenaca nešto, Bosanaca najviše i puno ljudi iz dijaspore. Uglavnom nas čitaju iz 144 zemlje, neki normalan svet. Dakle, 150 000 ili 170 000 čitalaca, ali vi kad na kraju dođete do cifre koliko ljudi u to uplaćuje, vi ne možete očekivati da vam uplati 50% tih ljudi, ne možete očekivati ni 10%. Jedva da vam uplati 2% i 1%, to zna Senad sa obaveznom pretplatom koju su oni radili prije 6 – 7 godina, to zna i Viktor sa pretplatom u Feralu. Mi smo imali silne rasprave i Viktor i ja, pre 7, 8, godina gde sam ja govorio da ukidanje slobodnog Ferala, na kojem mogu ljudi da priđu svim tekstovima, ima svojih mana i svojih prednosti. Naprosto ne postoji to osećanje kod čitalaca da će vam baš svako, ili bar 50% ili 10% to da uplati. Ne! Šta da radimo takav smo svet volimo sve džabe! I mi smo takvi i sami, krademo filmove, skidamo muziku, sve radimo isto kao i drugi. Zato sam vam malopre rekao kad neko uplati 100 eura, ja onda pišem pisma, hvala, ne znam šta da mu kažem, neprijatno mi! On to voli, to je neka vrsta zahvalnosti tom čoveku, on to voli maltene više nego ja. Naravno da ne očekujem da svako uplati 100, neko uplati 10...na kraju smo došli do neke cifre da to bude u glavnom 10$ mesečno. Sad ja ne mogu da kukam, molim, „dajte stalno“, ne možemo da imamo neke sofisticirane metode molbe, da pišem neke tužne dnevnike, nemamo para. Jedino očekujem da neko ko nas čita zaista redovno mesec dana, pa mu se dopadnemo jer jebemo ove, pa njemu super, njemu lepo pošto on to ne može. To je naša funkcija, ono što vi mislite, a niste u stanju reći, mi kažemo. To je osnov toga. Ako čovjek može u Srbiji da daje pare za onaj Kurir, ono govno od Pravde, ono govno od Politike, za neke druge, pa može na kraju meseca da da tih nekih 500 dinara, to je 50 kn. Pa daj nam 50 kn, molim te!

U tom kontekstu oko para, ima tu raznih ludaka. Nemojte da mislite da su svi čitaoci normalni, nisu. Ima neko ko kaže „radite po kućama“. Kako da radimo od kuće, pa nije to blog, mi smo redakcija! Ljudi koji žive u redakciji znaju kako je to kad su svi zajedno pa se dogovoramo. Radite od kuće! Nemojte da idete na posao, nemojte da pijete kafu, nemoj da jedete. Budite žrtve! To je osnovno pitanje: kako možete da primate pare?! Neko ti da oglas pa se njemu ne dopadne oglas. Imao sam neki oglas za žvake, kaže: „kako možete da primate pare za neke žvake“. Ako ti smeta za žvake pusti, žvaći ga. Šta ti to smeta?!

Ali stvara se jedna predstava o tome da smo mi neustrašivi, nama ne treba ni hleb...ajde da kažem kruh kad smo kod Hrvata, ne treba nam ništa. Mi ne plaćamo struju, vodu, ne plaćamo stanarinu, ne plaćamo ništa nego ajde, gini, umri, samo da bi pokazao kakav si heroj. Nema nas puno u redakciji, osam – devet i ima dana kad mi sami skupljamo pare da kupimo kafu. Kafu jebote?! Sto grama kafe – nema! Celu redakciju da ih svučem gole nemaju 50 E. Probo sam par puta pa ne vredi. To je na nekom golom nivou mi nemamo pare i sad još neko zahteva neku posebnu žrtvu. Šta hoćete stvarno od nas, da nas ubiju?!

Mora da postoji kao solidarnost, mi pišemo svaki dan. Objavimo 20 tekstova dnevno, ima dana kad objavimo 30 tekstova dnevno. Jedni kažu: „pa malo je“. Pa čekaj, kolko hoćeš da radimo?! „Niste ništa pustili poslije 6 uvečer.“ Jok u dva ćemo da puštamo novosti. Sad smo smislili fazon, našli smo fazon da automatski možemo da spremimo tekst pa da ga pustimo u dvanaest. Pa da kad neko dođe pa da mu mogu reći „evo pustili smo u 12“. Pa šta očekuju od mene da radim 24 sata?! „Niste pokrili nešto u 8 sati uvečer“. Pa ne mogu ceo dan da radim! Drugo, nismo mi portal koji ima vesti ceo dan, ne interesuje me 90% vesti. Rekao sam mojima u redakciji, ni jedna vest koja je ispod 100 mrtvih uopšte me ne interesuje. To poginuo pešak, poginulo 8 pešaka, poginulo njih 55 – ne interesuje me. Nešto, neka velika nesreća, kao Haiti, to može eventualno da uđe. Imate druge portale, imate onaj B-92, ko je god uganuo nogu imate vest o tome. Imate te takve vesti, takve tipove ko god da je dao neko političklo saopštenje, priopćenje imate vest o tome.

Mi smo portal imamo svoju politiku. Kad biste vi samo znali šta mi primamo od agencija ja to ne mogu da vam opišem. Em nepismeno, em glupo, koga to uošte interesuje?! Evo znaju moji u redakciji, ja dođem pitam jel ima šta novo, kažu da pogledam, mislim budalaštine. Ceo život nama u Srbiji to su kretenske vesti. Ja pogledam druge novine, sve uzmu! Sve objave, i to objave sa svim mogućim greškama! Evo neki dan pogledam B92 u jednoj rečenici osam grešaka, mislim se, pa stani pa pročitaj. Publika je glupa, moram to da kažem, čitaoci od štampanih medija u Srbiji to je retkost. Ne znam kako je u Hrvatskoj, sumnjam da je tako. Neverovatno glupi. U istoriji civilizacije to će ostati upamćeno da je toglupo do besvesti. To kad gledate u tramvaju on čita redom prstom, da ne propusti nešto, otvara usta kad čita. Naslovi su im po 10 cm, da može da vidi. Ovaj ubica, ovaj zaklo, ovaj silovao, strašno. I nije mu dosta jedna novina, nego 6 različitih a sve isto! Ubistvo, klanje, kad uđem unutra „strašno je komšija“. Marš! To svi sve znaju. To je jedna šizofrena nacija, idealna za manipulaciju bilo koje vrste. Da im kažete da sutra dolaze Marsovci, gotovo, sutra će biti 200 000 ljudi na trgu protiv Marsovaca.

Da ne govorim o nečemu ozbiljnijem, ako rečenica ima osam reči to je strašno. Ja sam na svom sajtu namerno testirao koliko čitaoci mogu da čitaju. Imao sam feljton Marka Vešovića, 62 000 karaktera, čitajte sve. Ne postoji kod nas ni jedna vest koja je kratka...to kod nas ne postoji, to me ne interesira. Mi ne puštamo uopšte vesti, ja sam rekao svima da nema vesti. Uopšte me vest kao takva ne interesuje. Imaš vest, imaš neku zajebanciju, neki svoj stav, komentar napravi. Imaš uveče tv, radio, neku budalaštinu pa ćeš tamo videti vesti a ne čitaš moje novine da bi video vesti. Zašto ti to treba? Ali zato smo mi drukčiji od svih, i stvarno smo drukčiji. A ono ostalo, kako je taj mainstream tamo kod mene u Srbiji, ne znam kako je to ovde, to je od goreg oca i zle majke, to je katastrofa. Nepismeni, glupi, po potrebi fašisti, po potrebi demokrate, to se mišljenje menja svakih pet sekundi. To nenormalan broj ludaka radi u medijima i onda se oni kunu o tome kako imaju probleme sa medijima, kakva je publika. A publika vam je ista kakvi su i mediji. Meni je strašno kakvi su uopšte mediji na Balkanu, kad odem bilo gde, tamo u Bosnu, ovde u Hrvatsku to je tabloidno, toletoidno novinarstvo. To ni u wc-u ne možete da čitate. Gledam u Srbiji sve se pretvorilo u poslednjih meseci u vest je li ova folk zvezda jebala onu ili ona drugu, ko je napravio veću sisu, ko je koga uhvatio za onu stvar. Pa jel to moguće da bude svakog dana vest?! Od ranog jutra ide, imate novi projekat, šta ste radili, kad pevate, gde ulazite...a oko nas smrt, zločini, šta god hoćete ali ne, pitanje je kakav je novi projekat, ko vam je radio tekstove, kad nastupate ovde, kakvi su vam tekstovi… Marš!

Nema više nikakve kritike – marš u pičku materinu. Svima to kažem. I zašto imam psovke? Ne postoje te psovke koje su dovoljne za njih. Zato će kod mene u naslovima biti svih polnih organa različitih vrsta, na različitim jezicima jer je to jedini način koji ta stoka razume. I ako to razumeju, ti idioti na koje se odnosi, onda smo nešto napravili. Ja stalno govorim, time ću i završiti, da ja vladu Srbije na žalost ne mogu da srušim. Ne mogu ni državu Srbiju da srušim, što mi je također jako žao, voleo bih jako. Ali šta možemo mi? Možemo da ih iritiramo, možemo da ih zajebavamo, možemo da pravimo budale od njih na bilo koji način i to je jedino zadovoljstvo koje mi imamo. Drugo zadovoljstvo nemamo, para nemamo ali možemo napraviti tekst u kojem stoji „Ko vas jebe“. Eto, to smo uradili i da nešto napravimo i to je suština nezavisnog novinarstva, da pokažem da smo inteligentniji. Kako da vam kažem, inteligentniji smo u bilo kom obliku. Jednu reč da napišemo inteligentniji smo od njih i to je zadovoljstvo jedno koje niko ne može da mi kupi. Hvala.

Brankica Petković: Pero je ovo pitanje o medijskim vlasnicima odveo do čitatelja i nazad, ali ja sam htjela sasvim kratko ali ozbiljno pitati, ovi veliki vlasnici koji su napravili korporacije i koncentrirali medijsko vlasništvo i dolaze u vaše ruke a da često i ne znate da su jedni isti vlasnici. Hoćemo li onda njima pustiti sve to, ti si rekao Viktore, tu masovnu publiku, a mi se ovako kao Pero maknuti u ove gerile? Šta ćemo sa tim vlasnicima, njihovim mrežama interesa čak i do podzemlja i tako dalje? Šta ćemo sa svim tim? Ne možemo se samo praviti nijemi i sakriti se od toga.

Viktor Ivančić: Pa ne možemo, ali ja mislim ono što sam maloprije rekao, da će se stvari dešavati izvan tog polja. Trebat će preskočiti cijelo to polje. Tu je važno ovo što je Senad rekao da mi živimo u malim državama i to su mala tzv. tržišta i mali prostori i ovdje se stalno igra na sve ili ništa. Dakle, ako ovdje neko napravi jednu do dvije medijske korporacije on brzo zapiša prostor i zauzme cijelo to tržište a drugi niko mimo njega ne može preživjeti na duži rok. Utoliko ja ne mislim da će se nešto bitno dobroga događati na toj središnjoj struji tržišta ali mislim da će se događat sa strane i mislim da će u nekom tradicionalnom smislu klasično novinarstvo i kritičko novinarstvo pomalo micati sa te mainstream scene prema raznim alternativnim medijima.

Brankica Petković: Šta to znači Drago na lokalnoj razini?

Drago Hedl: Na lokalnoj razini sigurno da je situacija još gora jer je tamo još manji prostor, jer je tamo uticaj onih koji mogu uticati naravno veći nego što je to u većim sredinama i sigurno da je tamo ta bitka izgubljena puno prije nego što se ta bitka gubi u Zagrebu, Splitu ili Rijeci. U Osijeku je već izgubljena odavno. Zato sigurno da kada se nešto hoće napraviti onda se to može napraviti u većoj sredini. Mada su i naše velike sredine male u odnosu na ono o čemu svi govorimo jer smo u malim tržištima jer smo u situaciji da nemamo toliki prostor u kojem mogu egzistirati jedne male novine sa nekim naknadama od 10 000 mjesečnih primjeraka kolika je bila mjesečna naknada Ferala ili nešto više u vrijeme kad nam je išlo malo bolje. Jer naprosto od prodaje novina, nisam ništa rekao novo, se ne može živjeti ukoliko u tim novinama nema oglasa, a nema ih jer kome je u interesu da oglašava u novinama koje pišu kritički o naftnoj kompaniji kada je naftna kompanija istovremeno jedan od najvećih oglašivača, ili telekomunikacijske kampanje i tako dalje. I ovo pitanje vlasnika i medija, naravno da su vlasnici medija zainteresirani za profit, a profit ne može ići kontra onoga na temelju čega se ostvaruje i to je sigurno ono što je ogroman problem a sada ogovarati naše vlasnike svi mi imamo nekog vlasnika, bio on država bilo neka privatna osoba, bilo bi malo čudno jer ipak mi u toj situaciji ostvarujemo ono od čega živimo, a nastojimo da taj posao koliko god možemo radimo korektno, profesionalno. Da ga radimo u nekakvom duhu nečega što bi se trebalo zvati novinarski kodeks. I naravno da se u takvoj situaciji jako puno čini stvari koje možda ne bismo radili kada bismo bili neka nezavisna novina koja ne bi patila od toga tko je na vlasti, koje bi mogle živjeti od toga da se uređuju novine koje se prodaju, koje onda omogućavaju onima koji u njima rade da koliko toliko solidno žive.

Boro Kontić: Ima li nekih pitanja?

Publika: Koliko ima primjeraka DVD-a, kako to izgleda? Gdje se može nabaviti?

Boro Kontić: Mi smo dali ovdje nekih 50 promotivnih primjeraka koji su uglavnom za autore Ferala da ih oni podjele svojim autorima, ali ima nešto što je ostalo za prodaju po nekoj promotivnoj cijeni večeras. Kompletan Feral od 1993. do 2008. je stavljen i on se može listati i pregledati svaka stranica. Ovo je jedna od varijanti, postoji još jedna koja je mnogo uža, kada je stranica potpuno pregledna i onda se može pregledati. Sve je složeno na četiri DVD-a. Na prvom je 1993-1997, pa onda 1998-2000, pa do 2004. godine i posljednja sa 2008. godinom. Postoji i druga varijanta, kompletan je ovaj Feral prebačen u Medija centar info biro, gdje se također svaki tekst može pregledati ovako ali se može pregledati i kao Word dokument. To je bilo malo teže ovdje jer se to ne bi moglo složiti na 4 DVD-a. Dakle, kompletan se Feral može pregledati, može se svaka stranica uvećavati, pregledati koliko se hoće i može se svaka stranica štampati, s tim da je to prevedeno sa A3 na A4 format, ali se i dalje može pročitati svaka od tih stranica. Nije sve još gotovo, štampa se. Dostupno je već na webu na www.infobiro.ba i maloprodajna cijena još nije ustanovljena. Ovdje će biti promotivno po cijeni 250,00kn.

Da privodimo kraju, možda da krenemo od Senada pa preko gospodina Dragojevića na ovamo. Prije nekoliko večeri ja i Brankica smo bili na jednom razgovoru koji se vodio o, nećete vjerovati, čak i o američkom novinarstvu. Vrlo sličan razgovor ovom koji vodimo ovdje – gdje se danas nalazi američko novinarstvo. Na jedno od pitanja da li trebamo da budemo optimisti ili pesimisti, jedan od lidera New York Timesa je rekao „ja mislim da uopšte nije vrijeme da li smo optimisti, pesimisti, mislim da je vrijeme da budemo hrabri“. Da li se tako nešto može govoriti nakon ove večeri ako govorimo o pitanju sudbine novinarstva?

Brankica Petković: Samo da ti kažem Senade da gospođa iz Javnog radija kojemu između svih medija jedinom raste slušanost i uspješnost je rekla da misli da u ovim situacijama treba podržati svaki eksperiment, svaki i divljački pokušaj da se radi dobro novinarstvo, testirati, biti hrabar u tim pokušajima. Kako vi svi jedan po jedan komentirate što sad dalje u tom smislu?

Senad Pećanin: Na žalost ja ne dijelim taj optimizam koji bi možda bio uputan za dovršiti jedan ovakav razgovor i želim da kažem barem iz BiH perspektive, ja znam da možda vama to može izgledati pomalo čudno ali možete misliti kako je nama u Bosni, a i Pero se sigurno slaže sa mnom, kad nam Hrvatska izgleda kao jedna sasvim savršena uređena sretna zemlja. Tako da se ja potpuno slažem s onim što je Marinko ili Drago rekao večeras, da je položaj i situacija u kojima se nalaze ti mediji o kojima govorimo večeras, da ih ne zovemo atribuirano, puno gora nego 90-ih godina ili onih ratnih godina. Gora je između ostalog zato što je za razliku od mnogih drugih oblasti taj upliv i intervencija međunarodne zajednice koja je omogućavala na neki način egzistenciju i zaštitu tih medija sada potpuno nestala. Ja sam prije prije petnaestak ili mjesec dana dobio poziv od jedne Holandske organizacije, koja se bavi pomaganjem nezavisnim medijima na području bivše Jugoslavije, sa prijedlogom da budem glavni uvodničar na konferenciji koju će oni organizirati u Sarajevu u Holliday Inn-u, gdje će govoriti visoki predstavnik međunarodne zajednice, a tema je vrlo kreativna: Položaj nezavisnih medija. Ja sam sa gnušanjem odbio i rekao sam ono što sam već pročitao kod Perinih tekstova u njegovim novinama. Naime, mislim da je dan kad je Feral Tribune prestao izlaziti, dan kad bi, da imaju obraza sve te međunarodne nevladine organizacije koje se bave nezavisnim medijima na području bivše Jugoslavije, jednostavno trebale biti ugašene. Onoliko koliko se novca, energije, resursa potroši za organizaciju konferencija potpuno besmislenih, barem u prosjeku dvije ili tri nedeljno u ovoj našoj regiji. Samo za jednu ili dvije bilo bi dovoljno da osigura egzistencija ili Perinih novina ili Feral Tribunea. Na žalost, i time ću zaključiti, ja ne mogu i ne vidim nikakvog razloga jednostavno za optimizam.

Rade Dragojević: Vjerojatno da novinama i novinarima koji su skroz na tržištu, a vidjeli smo ova dva slučaja, neće biti lako ali dugoročno vjerojatno mi pobjeđujemo. S druge strane, možda treba reći ovo što stalno govorimo da je u 90-ima bilo lakše biti s jedne strane nezavisna redakcija kao što je to bila Feralova, budući da je s druge strane bio čovjek ili režim, dakle u konkretnom slučaju Tuđmanov režim koji je bio spreman povući pištolj ili u ovom slučaju optužnicu na vas, i u tom smislu Feralovi novinari uvijek su izlazili kao moralni pobjednici. To je bio naravno i veliki socijalni i simbolički i svaki drugi kapital. Ovo što se nama danas događa u društvenom smislu mogli bi završiti da nas na neki način sve nas novinare i te nezavisne redakcije ubije ova općedruštvena permisivnost.

Marinko Čulić: Pa ja ću ponoviti onu crnu prognozu da ne vidim tu perspektivu ali malo drugačijim riječima. Naime, u cijelom svijetu je taj medijski pogon u velikoj krizi, trend je da se sve informacije usmjeravaju u pravcu tzv. infotainmenta, dakle ako neka informacija neki komentar zabavlja on je potreban, ako ne, baci ga odmah u smeće. Izlaz vidim u nekim prevojima koji sada izgledaju malo neobično. Da se država angažira u financiranje medija za to nisu potrebni samo apeli ove vrste, za to je potreban pritisak cijeloga civilnog društva.

Sada ću samo lapidarno ubaciti još jednu mogućnost osnivanja jedne regionalne novine ili jakog regionalnog portala koji bi djelom podsjećao na e-novine ali bi bio puno ambiciozniji, imao bi stalne suradnike sa svih strana. Naravno da bi stalno pljuštale neke ideje da je to obnova nekakvog Jugoslavenskog regionalizma ali mene ti prigovori uopće ne zanimaju. Pa što mislite da ove države ne preuzimaju od Jugoslavije? Da, ali preuzimaju ono najgore, preuzimaju autoritarne režime, presvučeno jednoumlje mišljenja itd., a mi bi preuzeli najbolje, suradnju razumnih ljudi, između država bivše Jugoslavije, uređivačka politika svaki odbor međunacionalnih mržnji socijalna osjetljivost, ukratko bolje društvo.

Predrag Lucić: Kolega iz New York Timesa je rekao da treba biti hrabar sad? Ja mislim da ne treba sad biti hrabar i ja tu riječ hrabrost u novinarstvu nešto ne volim. Često se ona ljepila uz Feral, vi ste hrabri, ja mislim da to nije bilo točno i nije laskalo. Mislim da je tajna dobrog novinarstva u odgovornosti, ne u hrabrosti, i onda se to može pročitati kao nekakva hrabrost. Ako otvorenih očiju i nekorumpirane savjesti gledate što se događa oko vas i o tome pišete na odgovoran način. To je zapravo nešto što on podrazumjeva pod hrabrošću.

Brankica Petković: Hrabrost je mišljena u poduzetničkom smislu u smislu krizi industrije.

Predrag Lucić: A on bi se kockao na burzi. Ne kužim se.

Brankica Petković: Imamo želju da naš gost kaže dvije riječi.

Predrag Matvejević: Ne bi bilo normalno da niko od nas suradnika ne kaže ništa. Ja bih htio reći šta znači Feral i čime Feral otežava mogućnost novog kritičkog smisla. Ja nalazim tragove Ferala po svuda. Dane, Dani su za mene svaki tjedan, uvodnik, polemika je nešto što je proizašlo iz Ferala. Nađete odjednom neki tekst čak u Jutarnjem listu, ne od vas koji ste se rasuli. Nije vaše iskustvo ostalo bez ploda. Ono čime stvarate jednu veliku teškoću to je što vas se ne može dostignuti. Što u ovim uvjetima ne može se više napraviti ono što ste vi napravili. A što se tiče smjelosti, jedan veliki ruski pjesnik je rekao jednu divnu stvar, koja važi upravo možda za naš trenutak: „A kakvo je to bilo vrijeme kad je obično poštenje bilo smatrano smionošću“, tako vidim vaš posao. Meni je bilo drago, ja sam otišao iz ove zemlje, znate zbog čega, kad ste negdje vi počeli. Sjećam se nekoliko još sličnih ljudi, za nas je bila fešta Splićanima kad bi došao Feral. Prema tome, sve ovo dobro razumijem i ovaj Perin simpatični pesimizam. Nego šta biti nego pesimista, kako bi išli dalje u svijet da nema pesimista?! Ali ovo je jedna velika stranica u južnoslavenskom prostoru, nesretnom prostoru šizme, nesretnom prostoru nacionalizma, šovinizama, budalaština vi ste za ovaj prostor odigrali jednu ulogu. Ja želim kao suradnik, neke od tekstova koje nigdje nisam mogao objaviti objavio sam kod vas i sa vama, Predrag ih je na svoj način izložio. Možete biti ponosni, dečki, momci, što ste učinili. Eto, ja kao suradnik Ferala, jedno dvadesetak tekstova sam objavio kod vas, na kraju sam imao i ideju koja nije bila prihvaćena da svaki broj dođe jedan tekst nekog super specijaliste koji bi mogao jedan problem riješiti, da ne budu samo ovi naši tekstovi šaljivi, pod navodnicima. Eto, kao vaš drug i suradnik, neki dan su me zvali na neko književno veče, bio je tamo neki klavir pa odsvirah Konjuh planinu. Šta bih vama mogao odsvirati? Mogu vam samo zahvaliti, ja sam se sad vratio i ja nemam gdje. Eto, tako da čujete neki glas zahvalnosti. Hvala vam, samo sam nekoliko riječi htio kazati.

Viktor Ivančić: Hvala Predraže. Završavamo, pa je sad prilika za zahvaliti našim prijateljima iz Media centra i Mirovnog instituta što su nam napravili ovu stvar sa arhivom i omogućili da Feral ostane na neki način sačuvan, nama to emotivno jako puno znači, ja mislim da će vjerovatno imati neke koristi. Ovo je sad prilika da vam sad u ime svih zahvalim.

Drago Hedl: Da se vratimo na temu ja ću to reći u jednoj rečenici. Ona će biti dosta optimistična. Ja sam siguran da će novine preživjeti ali da li će novinarstvo u to nisam posve siguran.

Petar Luković: Pa pošto je sad na kraju sve malo patetično, kao i uvek kad se mi svi ovako nađemo, ajde da malo budemo duhoviti. Ne bih da bude neka grobljanska atmosfera, naprosto ovo je veliki događaj. Ovo je verovatno jedan od najvećih događaja u istoriji novinarstva poslednjih petnaest godina da imamo nešto ovako. Mi moramo da idemo dalje, ne vredi da kukamo nad sudbinom Ferala u kojem smo svi radili, rasplakat ćemo se svi kako je bilo super, ajde da vidimo šta ćemo raditi sutra.

Da budem iskren, dok postoji svako od nas ovde, svi smo mi ovde prijatelji, saradnici, godinama smo se i svađali i sarađivali. Nemojte misliti da smo svi mi idealni, anđeli, bilo je hiljade nesporazuma među svima nama ovde, ali dok nas bude siguran sam, i Senad i Rade i Marinko...i Viktor, i Hedl ovde, svi se mi krpimo. Mi u E-novinama prenosima i Viktora i Marinka, sa Senadom imamo lepu saradnju, jedan drugoga guramo na sve moguće načine i ne tražimo nikakve posebne usluge, pokušavamo da ono što radimo da bude u duhu Ferala. Ja govorim samo o duhu, o tome što lebdi iznad nas sve vreme. Dakle, ne kažem da ćemo mi napraviti neki novi Feral. Prvo nemam para za to, možda imam ideje ali nemam para, ali niko od nas nema ni mogućnosti, rasuti smo, svako od nas ima svoje životne probleme i teško je očekivati da se svi ponovo okupimo na istom mestu. Imate iz rock'n rolla tih priča, ko god se okupio nakon petnaest godina propao je. Sumnjam da i kad bi smo se našli da bi to bilo isto. Svi i Roxy Music i Sex Pistolsi i Bijelo dugme. Mi sad funkcionišemo na jednoj potpuno novoj ravni. Divno je što se ovo desilo, ali vreme je da gledamo neke nove projekte. Meni Viktor piše kad može, kad ne može mi uzmemo njegove tekstove koje radi sa Novostima, kad Senad nešto radi on pošalje meni, ja pošaljem njemu. Mi smo to jedno društvo, vidite nas šest, ima nas još nekih petoro, šestoro i to je neko jezgro sa tih bivših prostora i nemate više. Nema nas stotine, ima nas desetak. I što imam ovoliko godina to mi je žao, jer te neke nove generacije koje dolaze to je stvarno užas. Meni dođe da pobijem sve te generacije. Uzmite me kao ekstremistu, ja Srbiju vidim, to je moja vizija Srbije, sa 12000 stanovnika. Mogu privatno da vam kažem kako bi to sredio, ali generacije koje dolaze svaka je malo gluplja od one druge ali sad dolaze generacije koje su po 20% gluplje, po 30%. Sve je „projekat, zajebancija, sedenje u kafićima, muzika, mene politika ne interesuje“. Šta te interesuje?! Šta je tvoj život? Ništa ga ne interesuje! Konj! Onaj platan u Beogradu više imam sa njim zajedničkih filozofskih tačaka nego sa generacijom 18, 19, 20, 21 godinu. I onda ono glupo pitanje: da li imate mlade snage? Pa imamo, dođu, probaju nešto ali on bi hteo da bude voditelj! To mu je novinar, kolega sa mnom. Pa kad ti čuveni dođu i kažu mi kolega. Mrš, ja kažem, kakav kolega. „Pa zar ti nisi novinar?“ Nisam!

Ovo što imamo ovde i uz male napore uvek se nađe i dođu vam neki kako da kažem, ludi ljudi. Imam u redakciji četvoro petoro ljudi, ne znam kako smo ih našli. Fenomenalnih! Fantastičnih! Svaki dan se molim da ostanu tu. Ne znam zašto, to je genijalno, ali ne možete očekivati stotine, pa nije to pokret. Budimo realni, mi živimo u strašnim zemljama, meni se čak i Bosna iz Srbije čini savršenom, neki put kad poludim, vidite onda gde ja živim. Svako od nas ima negde gde bi izašao pa rekao da je tamo bolje, svi smo zatvoreni u neke svoje državice sa svojim medijima, svi iste probleme imamo. Kad čitam neke novine sve prepoznajem i u Srbiji i u Hrvatskoj i u Bosni, samo imena da zamenim da li je Mišković, da li je Radončić, rođena braća u tri zemlje. Uvek se pitam kako ih je majka pravila da njih trojica imaju sve a mi ostali šta da radimo. I to vam je život.

Ja inače nisam optimista, ali večeras pozivam da budemo optimistični pesimisti i da posle ovoga sedimo i pričamo malo. Pošto je ovo događaj koji baš i neće da se ponovi tako često da nas vidite sve na okupu, teško nas je okupiti, svi smo mi u godinama kada nismo klinci. Ne sedimo po kladionicama, ne gledamo Velikog brata, malog brata...nemam pojma kakve sve emisije. Užasno mi je bitno kad vidim šta se ljudima sviđa i šta je to. A ovo što postoji ovde, ova knjiga sa DVD-ima, verujte mi, ja vam to iskreno kažem, ne zato što sam ja tu radio od prvog broja, ali to je nešto što se nikad više neće ponoviti. To se desilo jedanput i nikad više, to je postojalo tih petnaest godina i nikad više u ni jednim uslovima uz sve moguće ratove i sve moguće zločine, to se više nikad neće ponoviti.

I nemojte tražiti ono kao što je nekad bilo. Nema toga, nismo mi više ni SFRJ ni SRJ...svako ima svoje zemlje, nije to više tako isto. To se desilo jedamputa na jednom mestu i ne znam kako se to desilo. Oni su mene zvali, „hoćeš da pišeš?“, ja sam rekao hoću i to vam je bilo to. To danas više tako ne može. Ko će koga da zove da piše negde? To idu pitanja: koliko plaćaš, pa kolko treba, pa o čemu, pa ne bi o ovome. To je danas tako, a ovo je neka vrsta jednog granitnog spomenika što postoji ovde, što je postojalo i što ne postoji nigde čak ni blizu u Evropi. Ja prezirem američko, evropsko novinarstvo jer ono što smo mi pisali svih tih 90-ih godina, to niko nikada iz tih zemalja nije napisao. Privatno, serem se na sve vrste tih novinarstava, na sve seminare na kojima sam prisustvovao, kojima sam se smejao. To su budalaštine i gluposti, to nema veze sa novinarstvom. Mi smo živeli u krvavim uslovima, u zločinima, ubistvima, sa neviđenima ludacima. Kažite mi dve zemlje koje su imale takve luđake kao što su Tuđman i Milošević, a tako blizu? A to su klanja, ubistva, ludila. Mogao bi vam pričati, danima, satima, godinama događaje iz srpske štampe tokom 90-ih godina a vi ne bi ste verovali. Vest iz Politike, '92 godine senzacionalna na prvoj strani „Krleža, Hitler i Tito su išli u istu osnovnu školu, isti prvi razred“. Pa čekaj jebote! Koje su to godine, to je ključni dokaz. Pa su to neki ljudi skužili pa su sklonili i stavili u primerak za unutrašnjost gde je to naišlo na odličan, plodan prijem. Hiljade je bilo takvih vesti, hiljade propaganda a čovek je verovao. Mi kad pišemo pitamo se kome mi to pišemo, ko su ti ljudi. Živeo sam u toj Jugoslaviji i naivno sam verovao da narod nije toliko glup, toliko primitivno glup. Ostaće u Ginisovoj knjizi rekorda da su narodi sa ovih prostora neverovatno glupi, ali ne to što su onda bili glupi, danas su još gluplji! To saznanje, koliko je glup, on je senzacionalno glup, umetnički glup! On sve veruje, sve, i ono što je jučer mislio danas ne misli i zaboravio je da je uopšte jučer mislio. Mera sećanja u Srbiji je 6 sekundi po kiši, 3 sekunde inače. On ne pamti ništa! Veze nema, mi pričamo o prošlosti, šta je bilo pre 15 godina a on ne zna šta je jeo jutros za doručak. On pojma nema. Sećanje je tako relativno u Srbiji.

I onda mi govorimo o velikim, ne mislim da podcenjujem stvari ni moje kolege, ali mi se bavimo tako prozaičnim stvarima. Kako Senad da objavi svake nedelje Dane i da ima onoliki broj strana, kako da platimo neke ljude koji tamo rade. Pa nemojte očekivati stvarno od nas da budemo Palestinske samoubice, da se svaki dan dižemo u vazduh, imamo i neke porodice i nije ovo vreme kao što je bilo 90-ih godina. Tih godina ste imali, to je bio apsolut nonsens ludila kakvo se nikad neće ponoviti, nadam se. Svaki dan po hiljadu mrtvih, zločini, granatiranje, kolone, mislim, svašta je bilo na sve strane. Danas imate Šešelja koji kaže danas smo dali u E-novinama njegovu izjavu, on smatra da je međunarodno pravo nehumano, povodom njegovog zahteva da se svi Hrvati isele iz Srbije, da ih izbaci, on kaže „međunarodno pravo je nehumano“. Mi smo živeli u Srbiji sa ludacima, sa ubicama svih tih godina. I onda očekivati da posle petnaest godina budemo normalni, da se svi volimo, da sve bude kao nekad, pa znate kako je to teško. Zato je svedočanstvo Ferala više od novinarstva, to je dokaz. Kad čovek prođe to, on živi svoju prošlost, on živi sve svoje život. Svako od vas je zaboravio šta je sve bilo '93, '94, ne može ni jedan normalan čovek da preživi te živote šta smo mi tad doživeli. U Švajcarskoj imate za mesec dana jedno ludilo, jedan zločin, jedan skandal. Mi smo u Srbiji imali 1500 dnevno. To su specijalni trenuci, zato kad sam video ovu knjigu, ona je velika, zbog toga što je tu sve veliko, ona ne može biti mala. Onaj ko uđe u sve ovo mislim, ne želim mu sve dobro. Ko uđe u sve to i počne da čita, daj bože da negde ne pukne. Znate, svako od nas je nesvesno zaboravio hiljade glupih stvari koje su mu se desile, užasne, ali ovo ga podseća na najjezivije stvari, najjezivije izjave, na pretnje, na ludila, ubistva, zločine najgorih vrsta. I onda vidite kakvi smo svi mi bili, sa svih strana, svejedno, neko više neko manje, evo ja priznajem Srbija je najodgovornija.

Puno vam hvala, ja sam bio onako malo skeptičan kako će to večeras da izgleda ali užasno sam sretan najprije zbog knjige. Zbog ovog što je napravljeno jer to je ogroman posao i ja kao neki od autora, meni je to užasno dragoceno, ja nisam ništa čuvao, meni je ovo retka prilika da vidim svoje tekstove i tekstove Viktora i Lucića i svih koji su tamo radili. Ja u Srbiji nisam ni video Feral 90-ih godina, nego sam se čuo tako, ja sam tekstove slao preko Pariza, Moskve, Austrije, jer Hrvatska i Srbija nisu imale telefonskih veza i nije se moglo poslati ni faksom, ni nikako. Ovo je jedan trenutak u životu, 15 godina koji se nikad neće ponoviti, užasno sam ponosan što sam bio deo te ekipe ako sam večeras malo preuzeo reč, ipak sam ja Srbin, vi ste domaćin a ja gost, i to retak. Što bi rekli iz Srbije „posetite vi nas da ne bismo mi vas posetili“. Hvala vam.

Boro Kontić: Hvala vam svima, postidjeli ste nas na neki način svojom brojnošću ali i svojim strpljenjem, stajati ovdje sve ovo vrijeme, slušati, svaka vam čast. Novi kontigent knjige vrlo brzo dolazi u Booksu a večeras smo donijeli što smo donijeli. Zahvaljujem još jednom i gostima i vama i možete ostati ovdje i popričati.

Brankica Petković: I možete uzeti piće na naš račun. I hvala vam puno za ovo druženje.

(Transkript pripremila Petra Puškar.)