Dediščina Feral Tribunea

Sudjelovali su: Viktor Ivančić, osnivač i nekadašnji odgovorni urednik Feral Tribunea, Predrag Lucić, osnivač i nekadašnji odgovorni urednik Feral Tribunea, Boris Dežulović, osnivač i do 1999. jedan od urednika Feral Tribunea, Svetlana Lukić, so-urednica Peščanika, Nebojša Popov, glavni i odgovorni urednik Republike i Tomislav Marković, jedan od urednika Betona i zamjenik glavnog i odgovornog urednika E-novina kao voditelj tribine.

Tomislav Marković: Dobro veče na tribini Posle Ferala – perspektive nezavisnog novinarstva, treću po redu. Nakon Sarajeva i Ljubljane, došao je red i na Beograd. Na kraju će se sve završiti u Zagrebu, promocijom DVD-ja na kome će biti u digitalnom izdanju objavljeni svi brojevi Ferala zajedno. Hvala vam što ste došli po ovom groznom vremenu. Kao nekakvu vrstu nagrade, na kraju ove večeri možete uzeti majice Feral Tribunea.

Sa nama su večeras osnivači i nekadašnji urednici Ferala Viktor Ivančić, Predrag Lucić, Boris Dežulović sa hrvatske strane, a sa srpske strane tu je urednica „Peščanika“ i voditeljka Svetlana Lukić i glavni i odgovorni urednik „Republike“ Nebojša Popov. Večeras je sa nama trebalo da bude i Vukašin Obradović, osnivač i glavni i odgovorni urednik „Vranjskih“, ali nažalost zbog bolesti nije uspeo da nam se pridruži.

Ja bih počeo večerašnju tribinu jednim pitanjem Predragu Luciću. Dakle, kada je „Feral“ ugašen, zvanično objašnjenje je da je on bio tržišno neodrživ, uprkos tome što je imao tiraž od 15.000 primeraka, a jednostavno, oglasa nije bilo. Ispostavilo se da ste vi uspeli da preživite sve vrste političkih pritisaka, koji su išli od prisluškivanja, preko oporezivanja „Ferala“ kao pornografskog štiva, do spaljivanja „Ferala“ na ulicama, ali taj problem sa nečim što je tzv. slobodno tržište koje zapravo nije slobodno jer je potpuno monopolisano, niste uspeli da prevaziđete. Dakle, ispostavilo se da je to, zapravo, najveći problem. Da li se u tom smislu nešto radikalno promenilo, da li je to tržište koje je, zapravo, postalo totalitarno, postalo najveći neprijatelj kritičkog i nezavisnog novinarstva?

Predrag Lucić: Meni na kraju nije žao što tih oglasa nije bilo, jer ako su oglasi oblik korumpiranja, a izgleda da jesu, onda je jasno da im u Feralu nema mjesta. S druge strane, je li, oglasi su nažalost velik dio prihoda u proizvodnji novina. Mi smo bili jedan od retkih listova gdje je ta stavka iznosila nula posto. Obično to raste danas i do nekih 60-70 posto.

Feral nije imao malobrojnu publiku. On se ugasio negdje na 13-14 hiljada prodanih primeraka. Ali, osim toga što vas izbjegavaju oglašivači od kojih se očekuje u svim novinama nekakav prihod, imate i druge oblike pritisaka, podmetanja nogu, od distribucije nadalje. Zato se ispostavilo da ni ta pristojna brojka čitalaca nije dovoljna da takav list može izlaziti. Znači, u nekoj svojoj najjeftinijoj varijanti, sa najmanjim troškovima, sa minimalnim honorarima, smanjenim platama, itd, nije se moglo dalje. Kažem, nakon svega, lepše je da nismo imali oglase nego da su nas pokušavali kupiti preko njih.

Tomislav Marković: Čak i da postoji to tržište, oglasi koji se pojavljuju u novini kakav je bio Feral su zapravo potpuno suprotni duhu Feral Tribunea.

Predrag Lucić: Ne mora nužno bit. Čitaoci Ferala, kao i čitaoci drugih novina, valjda imaju kompjutere, pa im se pokvare, pa trebaju kupiti nove. Imaju nekakav račun, koliki-toliki na banci. Znači, idu na banku. Pa, ako ima neku kintu, uplati nekakvo osiguranje. Pa, nisu svi pješaci, kupuju neka kola. Prema tome, kultura potrošnje, o tome što bi nekakvi izdavači i filmski distributeri mogli plasirati kroz Feral da i ne govorim. I Feralova publika, koju su nekoliko puta razne agencije anketirale da se utvrdi njen profil i sve, je negdje publika kojoj bi se ti oglašivači trebali obraćati, ako se oni uopšće obraćaju. Ali, bojim se da je smisao oglasa u novinama postao samo to, oglašavam se da bude jasno da se u ovim novinama neće pisati protiv mene.

Zapravo se onda pokazuje da nije medijski sadržaj ono što se proizvodi, već se čitaoci pretvaraju u kupce i onda se na neki način izručuju oglašivačima, barem u većem delu medijske scene.

Mislim da je to osveta novinama koje su ponizile sebe i svoje čitaoce, i ljude koji rade u novinama, koji su zamenili teze. Oni su tu da oglašivačima pruže jednu uslugu i da im je naplate, jer su novine nekom svojom kvalitetom, nekakvim radom ljudi unutra stekli nekakvu publiku kojoj ovi oglašivači trebaju prodat svoj kompjuter, svoju bankovnu karticu ili bilo šta. Ali, onog trenutka kad su oglašivači postali zapravo partneri u samocenzuri, tad je sve krenulo naopako. I osveta stiže. Mi sad imamo zatrpane poštanske sanduke listova Konzum, Kerum, Bila lidl, itd. koji neodoljivo podsjećaju na naše novine, jer su sve dnevne novine umotane u isto to. Glavni junaci su još uvijek, ja sam to govorio 700 puta dosad, i dosadio sam samom sebi, a glavni junaci su i dalje carsko meso po 29,99 kuna u Konzumu, gusti sok, itd. To su junaci naših novinskih naslovnica, i to je ostalo nepromenjeno. Mislim da su oglašivači shvatili da im više novine i ne trebaju, da mogu te svoje poruke slati i bez medija.

Tomislav Marković: Hvala Predraže. Pitanje za Viktora. Kada su nezavisni mediji nastajali krajem osamdesetih i početkom devedesetih, čini mi se da je osnovna ideja bila da se pobegne od tog čeličnog stiska države koja je sve kontrolisala, pogotovo kada su ovde SPS u Srbiji i HDZ u Hrvatskoj preuzeli većinu medija, tako da je, koliko se sećam, Feral i nastao tako što je HDZ preuzeo Dalmaciju, pa ste se vi organizovali da napravite nezavisni medij u kojem će moći da postoji nekakav slobodan prostor za kritiku stvarnosti koja je postala monstruozna i zločinačka. Nakon određenog broja godina, i ovde i u Hrvatskoj se ispostavilo da nezavisni mediji teško mogu da postoje na tom slobodnom tržištu. S druge strane, meni je zanimljiv slučaj i primer „Novosti“, gde ti sada, između ostalog, radiš. Tu imamo obrnut slučaj. „Novosti“ su tjednik srpske manjine u Hrvatskoj, koji finansira država, tako da smo potpuno zatvorili krug. Dakle, pod pritiskom Evropske unije, država mora da da novac za manjinske medije i onda je tu spoj nečega što si ti nazvao racionalnom i nacionalnom manjinom. Dakle, čini mi se da se obrnula stvar. Da bi postojala neka oaza slobode, ona to čini uz pomoć države. Potpuno obrnuto od nastanka Ferala.

Viktor Ivančić: Uz pomoć greške sistema. To je jedan fin i pristojan list „Novosti“, koje dosad nisu izlazile na tržištu. Postoje već deset godina, ali su se djelile. I sad će izać na tzv. tržište i napokon su u prodaji, ali jeste, to je sada projekt koji u ovom trenutku nije izložen snazi tržišta i na neki način mu država silom evropske administracije čuva leđa, ali to je privremeno. Jer, sistem će uvijek nalazit način da se lišava nečeg što ga opterećuje.

Ja bih se samo nadovezao na tvoje ranije pitanje Predragu, jer mislim da sam shvatio bit onog što si htjeo reći kad si kazao da su novine počele zapravo samo izručivat svoje čitatelje oglašivačima.

Istina je da nema ničeg prirodnog u tome da novine žive od oglasa, zato što je oglasni žanr u svim svojim elementima potpuno suprotan novinskom žanru. Da štampate oglas, neko vam plati da vi o njemu napišete nešto lijepo. Novinarstvo je nešto sasvim drugo od toga. Prema tome, ako danas imamo prosječnu strukturu uspješnih, tržišno uspješnih medija, koji žive otprilike između 60 i 70 posto prihoda od oglasa, a ostatak od novinarstva, to zaista znači da što će biti više oglasa, biće manje novinarstva, odnosno novinarstvo ima ulogu nekakve izlike da bi nekakav marketinški projekt zapravo došao do ovog. I to je generalno, dugoročno štetno, tu više nema niti smisla govoriti o nekakvim pojedinačnim projektima, o Feralu ili bilo čemu drugom, nego se radi o jednoj generalnoj devastaciji struke i kroz to se pokazuje taj jedan totalitarni segment koji je utkan u samo tržište. Danas smo moj prijatelj Dejan Ilić i ja, dok smo hodali dovdje, razgovarali oko toga. OK, hajde da kažemo, neka tržište regulira uvjete, ali zamislimo sad takvo tržište gdje će se novine na tržištu natjecati po broju svojih kupaca, a ne po količini oglasa. Novine su danas jedan od retkih proizvoda kojeg vi radite i ne prodajete njega na tržištu. Tu vi pišete tekst i plasirate ga na tržište zbog toga da bi se novac ubrao od nekakvog marketinga. Dakle, taj proizvod treba da bude ubuduće što jeftiniji zbog toga jer je izlika sam po sebi. I tu je problem.

Tomislav Marković: Da li je onda internet nekakvo rešenje, kao jeftiniji medij?

Viktor Ivančić: Internet je samo medij. Ja ovdje više govorim o novinarstvu. Internet se zasad pokazuje kao veći prostor slobode, ali to je naprosto medijski prostor, a govorimo o novinarstvu kao struci koja je više-manje jednaka u novinama, na internetu itd. Radi se samo o tome s kojom će se linijom u buduće korporacije ući na područje interneta, jer onda će radit jednake stvari kao i u tiskanom novinarstvu. Čak, dapače, još i više, pošto je internet besplatan, pa prema tome možeš živeti samo od marketinga. Sad su već rasprave oko toga kako da se on naplati, kako da se drukčije strukturira taj prihod, jer stvar postaje opasna.

Tomislav Marković: Nadovezao bih se na ono što si rekao. Jednom smo pričali, baš po gašenju Ferala, pričao si o tome kako je problem što je malo tržište. Na većim tržištima ima više prostora za marginu. Meni je palo na pamet da na engleskom govornom području postoji magazin Ad baster, već dugo, koji je zapravo direktno usmeren protiv oglašavanja, sve vreme se ruga oglasima i celoj toj priči i tu nema nikakvih problema. Može da opstane jer ima određen krug ljudi koji ga čitaju.

Viktor Ivančić: Jeste, problem je kad imate države veličine dnevnih boravaka, gdje najprije svak svakog zna, i onda ne može nijedan princip zaživjet, a druga stvar, to je stalna igra na sve ili ništa. Ne možeš biti tu margina, a da istovremeno i preživiš. Možeš biti margina iz hobija, ili tako nešto, ali ne možeš biti marginalan projekt, što je recimo bila ambicija Ferala ili N novina u Srbiji, a da od toga najnormalnije živiš. Na većim tržištima to uspjeva, iako je generalno ovaj problem oko marketinga i novinarstva isti. Ali, naprosto, na malim tržištima sve brže uništite.

Tomislav Marković: Da, tu radi sekira, a ne skalpel. Imam sledeće pitanje za Borisa. Ti si 1999. godine otišao iz Ferala. Na prethodnim tribinama vezanim za Feral se stalno pričalo o tome da li duh Ferala živi i posle gašenja. Meni se čini da je duh Ferala živeo i pre osnivanja samog nedeljnika. Vi ste imali podlistak Feral, pa ste i pisali, uslovno rečeno, nekakve ozbiljne tekstove mimo toga, novinarske. Tako da je on živeo i pre i posle toga. Ti, kada si otišao iz Ferala, pisao si za brojne druge medije, pišeš i danas, tako da taj duh živi fragmentarno u raznim drugim medijima. Posle gašenja Ferala većina novinara se prešaltovala na druge medije, tako da se taj duh, mogućno, i proširio koliko je to moguće, u druge medije. Možda je neslavno govoriti, čini mi se da su i razni drugi projekti nastali naslanjajući se na Feral, kao što su N novine, ili ono što radimo u Betonu, a sad se, recimo, pojavljuje jedan studentski časopis u Sarajevu, koji se zove Sic, koji je nastao direktno po uzoru na Feral i na Beton. Tu su neki mladi ljudi koji nastavljaju tu liniju. Dakle, da li taj duh Ferala može da živi na neki drugi način?

Boris Dežulović: Znaš kako, može, zato što je, hajmo to nazvati, a da ne zvuči nekrofilno, spiritistički, duh Ferala. Malo je pretenciozno.

Duh Ferala na način na koji ga definiramo zapravo jedino tako i može opstati. Tu ima dva načina, ili čista gerila koja je nekako rezervirana uvjetno govoreći za klinca koji ulazi u to kao rokenrol, ili kao neka margina u mejnstrimu. Tu je sudbina, uslovno rečeno, nas prvoboraca. Pogledajmo sad nas trojicu, Viktora praktički plaća vlada Republike Hrvatske, a Predraga i mene hrvatski tajkuni. To jedina pozicija na kojoj se može opstati. Znači, Feral kao institucionalizirana pobuna bojim se da danas, sad trenutno, nije moguć u smislu da ga ti registriraš kao obrt i da to radiš. Ostaju ti neki mali otoci slobode koje izboriš sam za sebe. Sticajem okolnosti, ja sam prvi to probio, i imao sam dosta problema mireći samog sebe sa činjenicom da radiš za medij koji je najgori domobranski, hrvatski mejnstrim, u kojem su meni prve kolege bile kolumnisti Lin Montgomeri i Sloven Letica, i u kojem je meni trebalo tri mjeseca da uopšte prihvatim činjenicu da moraš sad radit za takav medij. Znači, više nema Ferala kao robne marke, tržišne marke, i sad ostaju zapravo autori. Mislim da je u tom smislu budućnost nekog, ajmo govoriti o duhu Ferala, u autorima koji će biti feralovski. Naravno, to nismo i ne moramo, i nećemo biti samo nas trojica, ali ljudi koji će govoriti u svoje ime. Da li će to biti u internetu, glasilu srpske manjine ili u dnevnoj ili tjednoj novini nekog tajkuna, posve je svejedno, ali naprosto kao ime da možeš govoriti, da sam sa sobom boriš i izboriš neki prostor slobode i da ga time otvaraš za druge.

To je jedini način, jer u novinama koje su se danas pretvorile, kao što su moje drage kolege prije mene istakle, druge biti neće. Samo čekam, ja kažem često, jednog dana to će se i dogoditi. Jednog dana ja ću sić u trafiku, kupit Jutarnji list i vratiću se kući sa kompletom tampona, sa Božićnim ukrasom, sa molitvenikom za 2010. godinu, sa još četiri-pet poklona. Zapravo, doći ću sa punim rukama poklona i skužiću da zapravo tu nema novina. I onda će mi vjerovatno žena reći da novine ne izlaze već šest mjeseci, a da ja to nisam u međuvremenu primjetio, jer se novine pretvaraju u tržišni paket proizvoda po cijeni od 98,99 kuna. U takvim novinama koje izgledaju zaista kao šareni katalozi, korporacija i trgovaca, tebi preostaje samo da praktički staviš na tržište svoje ime i prezime i svoj stav, svoj privatni stav. Nažalost, to može opstat, kažem nažalost ali sada je to tako, dokle god druga strana koja te plaća ima svoj interes za to. To je, naprosto, kompromis u kome funkcionišeš ukoliko možeš. Stvar je samo tvoje lukavosti koliko možeš za...... prodavca.

Tomislav Marković: Da li tu ima problema? Da li ste nailazili, recimo, na cenzuru...

Boris Dežulović: Nisu naši poslodavci budale. Ja lično nisam imao, zaista, taj problem, jer je osnovni uvjet da uopće radim za Globus bio taj da mi se ne dira ni redak, i evo, već deset godina to funkcionira. Ali, kažem, ja nikad nisam bio i mene nikad neće ljudi doživjeti, iako sam ja praktički dosta duže u Globusu, nego što smo radili zajedno Feral kao tjednik, ja i dalje nisam niti se mogu doživjeti, niti se legitimiram niti me doživljavaju kao novinara Globusa. I to je, otprilike, nekakav jedini način da opstaneš u tom društvu.

Tomislav Marković: Hvala, ono što je Boris pričao o svom statusu u Globusu, možda grešim, mene podseća na status Peščanika na B92. Čini mi se da dok je Peščanik sačuvao taj izvorni duh Radija B92, čini mi se da se B92 radikalno promenio u međuvremenu, tako da sad Peščanik nekako izgleda kao incident u tom medijskom prostoru. S druge strane, Peščanik nije samo emisija, već i sajt koji postoji nezavisno, i onda tu nema nikakvih problema. Ali, čini mi se da je to okruženje u kome se Peščanik nalazi jednostavno vremenom postalo skoro neprirodno. Ne znam da li se slažete sa mnom?

Svetlana Lukić: Dobro veče. Sa tom tezom da je Peščanik zadržao nešto izvorno od tog duha B92, ja se ne bih složila. Mi smo kao strano telo došli na B92. Mi smo izbačeni sa Radio Beograda, i tamo smo došli kao već formirani novinari, formirane ličnosti. Naša saradnja se od početka sastojala, bili smo prirodni saveznici i bilo je samo pitanje vremena kada će nam se putevi razići. Ja verovatno ne znam šta sve treba, koji krst da nosi neko ko je vlasnik ili urednik tako velike medijske kuće, i to me ne zanima, to je njihov problem. Ali, stvar je u tome da se ta diskrepanca između onoga šta je u Peščaniku i što je sadržano neposredno pre Peščanika i posle Peščanika, tačna. To otprilike ispada već protivprirodni blud, jel da. Tako da je to vrlo neprijatno i nama i njima, moram tako da kažem, ali mi nemamo izbora. Mi smo ucenjeni, a nadam se i oni, samo ne znam kako. Znam kako smo mi ucenjeni. Mi smo nezavisna produkcija i nas finansiraju švedski i norveški građani pre svega, i tako je već godinama. To je jedna stvar. Drugo, mi smo nudili tu emisiju svima, da je uzmu besplatno. Pristale su četiri radio stanice. Oni imaju pravo da tu emisiju dele i da prodaju oglasni prostor. Mi smo na sve pristali, samo da se ta emisija emituje. To ugovorom između nas i B92 glasi tako, kratko ću prevesti: mi dajemo njima sve, oni nama ne daju ništa. Ne samo to, nego oni mogu da dele emisiju, da prodaju taj oglasni prostor i da zarađuju od toga. Zašto smo mi na to pristali? Zato što nemamo izbora. Mi želimo to da radimo, mi želimo da ljudi to čuju. Da bi to čulo 350 do 400 hiljada ljudi, to može na nečemu što ima nacionalnu frekvenciju. Tako da mi koristimo njih, oni koriste nas, i to je stvar koja će trajati dotle dok se ne uspostavi, uslovno rečeno, nešto što je tržište. Pazite, naše kolege iz Ferala, i normalne televizije imaju nešto što je ogroman problem u odnosu na radio. Mnogo je skuplje proizvesti i novine, i televiziju. Radio je jeftin. Bez ikakvih problema mi bismo mogli, da postoji tržište, jer mi ovde stalno govorimo o tržištu, to se kolokvijalno koristi. Ovde od parlamenta do zakonodavne vlasti, verovatno samo Nata Mesarović misli da je treća grana vlasti u svojoj glavi. Kao što ne postoji sudska vlast kao treća grana vlasti, tek ne postoji tržište za nas koji pravimo novine ili radimo radio. To je sve karikatura toga. Zašto bi se neka javna preduzeća oglašavala, kada su monopolisti? Naravno da se na taj način finansiraju samo određeni mediji koji su u skladu sa aktuelnom politikom. Mislim da je to, štaviše, prosta stvar. Dakle, mi smo spremni za tržište ali tržišta nema. Pošto i donatori koji su na ovoj sceni bili toliko godina, i ja mislim da je već vreme da idu, 20 godina su ovde a nismo mnogo toga uradili... a stvarno idu, što je najgore... Oni se sve više okreću i onim medijima, ili se vraćaju onim medijima koji su u stanju, da tako kažem, najblaže, da sarađuju sa aktuelnim vlastima. I mi smo remetilački faktor. Tako da mi, i ne samo mi, ne govorim samo o Peščaniku, neću da imenujem druge medije, nije to baš ni tako prijatno i ne znam dovoljno, bićemo ostavljeni sami. Recimo, nas je godinama izdržavala norveška narodna pomoć. Oni se definitivno iz Srbije povlače iduće godine, u decembru mesecu. A oni su došli tu da nas pripremaju za tržište. I mi smo pripremljeni za tržište, a njega nema. E, sad, režim verovatno mora ovde da pravi tržište. Dok se to ne desi, to je nešto što je i sa N novinama, i sa Peščanikom, preživljavaćemo od danas do sutra. I da moramo i da se povlačimo, ako ne bude novca, povući ćemo se na sajtove. A i sateraće nas u sajtove. Dakle, mi ćemo u velikoj meri podsećati na tu vrstu situacije, gde imate praktično nezavisno krivičko novinarstvo na sajtovima. I to je neki pogled na slobode. Meni kolege kad pričaju da su sajtovi mogućnost... Ne. To je pribežište, to je gerila. Tako ćemo koristiti sajtove, i mi nameravamo već sada da se pripremimo za tu situaciju, jer mislimo da se približava momenat kad mi nećemo moći više da opstanemo na B92. I pripremamo neku odstupnicu. Ali, pominjem to još jednom, mislim da nikada u ovih 20 godina koliko radim, nikad u životu nisam doživela tako veliki pritisak na medije. Nikad nije bilo manje nezavisnih medija. Izvinite, mi smo imali Vreme, Našu Borbu, mi smo imali, niko ne voli da se to radi ali ja ću napisati pa makar napisali kolumnu već sutradan u nekim novinama, imali smo Danas koji je bio mnogo bolji po mom sudu, ali B92 mislim da je to ogroman gubitak za nezavisno novinarstvo... Mislim da neki od tih medija više nemaju, ja ne razumem uređivačku politiku, ne razumem kriterijume. I time ću da završim. Pogledajte, ja sam samo petkom na B92. I u hodniku srećem Ljiljanu Smajlović. I više ne znam u kojoj je funkciji uopšte tu. Ona je, gostujući na B92, izgradila novinare koji se bave izveštavanjem iz Haga. Jer, postoje neki novinari koji su ne samo na B92, napravili užasno veliki uticaj tako da imamo klonirane Ljiljane Smajlović sada. Drugo, sada imate situaciju u kojoj se našoj koleginici Brankici Stanković preti. Brane je ljudi koji su kreirali tu bandu koja hoće da je ubije, i sada su oni legitimni sagovornici koji treba da stanu u zaštitu Brankice Stanković i nezavisnog novinarstva, ljudi imenom i prezimenom, koji su formirali i nacrtali metu, ne samo na Brankici Stanković nego i na nekim drugim kolegama. Ta perverzija je maksimalna, i ja tu stvarno više ništa ne razumem, jer sve što se kaže: dajte ljudi da probamo da razgraničimo neke stvari, sve se smatra radikalnim stavom koji, otkud znam, nije valjda u trendu sa evropskim integracijama Srbije. Tako da se ja sve teže snalazim u tome.

Tomislav Marković: Ta optužba za ekstremizam i radikalizam je najčešća koja dolazi iz desničarskih krugova na račun Peščanika.

Svetlana Lukić: To nije ništa. Mislim da je Svetlana Vuković urednica toga, to bi bilo još mnogo gore. Nego sam ja, ja biram najčešće. Stvar je u tome da je, posle 5. oktobra, prva osoba koju sam videla na B92, bio u generalskoj uniformi Nebojša Pavković. Kao opozicioni predstavnik bio je Ivica Dačić. I logično je onda, ne kažem da su oni glavni krivci, kada pobrkate odnos na početku, 6. oktobra, onda naravno da će on biti ministar policije, i to jedan od najboljih. Tako kažu. Otuda, ni u samoj emisiji, nisu predmet ljudi, institucije, pre svega ljudi ili stranke, koji su to što jesu. To je tako bilo 15-20 godina. Problem je bio sa tzv. naše strane, koja je smatrala da u ime tzv. objektivnog novinarstva, mogu da se pomešaju tako stvari da je na kraju normalno da će nas u evropske integracije predvoditi Ivica Dačić ili neko sličan. To je proizvod činjenica da nismo mogli da razgraničimo neke stvari. Izvinite, ta demarkaciona linija je bila krvava, i jeste još uvek krvava.

Tomislav Marković: Hvala Svetlana. Nebojša, hteo sam da vas pitam, kad smo već kod oglasa i sličnih stvari: Republika preživljava već 20-ak godina, čini mi se bez neke marketinške podrške. To je jedan od najdugotrajnijih nezavisnih medija ovde. U čemu je tajna vašeg uspeha, osim u entuzijazmu ljudi koji rade i koji kreiraju Republiku?

Nebojša Popov: Entuzijazam ne treba potcenjivati, naravno. I tamo gde ljudi primaju platu ima entuzijazma. Ali neke tajne ima. Znate, ima neke tajne. Dugo su nam ljudi koji čitaju Republiku poručivali: nemojte da se ugasite radi našeg zdravlja, duševnog mislim, jer su mnogi ljudi imali potrebu da osete da nisu sami prema nečemu što je velika nevolja. Tako su nas doživljavali desetak godina i razni humanitarci iz sveta, koji su nas pomagali i materijalno, jer mi nismo imali novaca da štampamo i da delimo novine. Izražavali smo mišljenje sve manjeg broja ljudi kad je reč o rekonstrukciji poretka, prvo u Jugoslaviji a onda u Srbiji. Ali, na sreću, bilo je sve više ljudi koji su bili protiv rata i rastao je jedan dosta snažan pokret za demokratske promene u Srbiji. Ja verujem da smo zahvaljujući tome opstali, a deo tajne je i u tome što su oni koji su imali moć smatrali da smo mi toliko mali, sićušni, gotovo nepostojeći, i ne treba da traće vreme, a može i da im zatreba, da kažu: postoje čak i oni, nije ovo diktatura ovde, dakle, postoje neki koji slobodno misle i pišu. Tako se dogodilo da smo mi za vreme bombardovanja, kada je uvedena vojna cenzura, bili jedini list koji nije prihvatio vojnu cenzuru i izlazio je kao da je nema. I niko nam nije naškodio. Osim nas tada je još Radio Pančevo bio, što bi rekli, slobodan medij.

Slušam pažljivo kolege i prijatelje iz Ferala, koji sam redovno čitao s velikim poštovanjem i uživanjem. I vidim, dosta razmišljaju o tržištu i šta sad znači tržište. Pa i ja pamtim to kao jedan prelomni trenutak, jer 2000. godine, posle velikog prevrata u Srbiji, oni s kojima smo sarađivali u svetu, razne fondacije i krugovi humanitaraca, alternativaca, itd. rekli su nam: E, sad se promenilo, nema više Miloševića. Promenile su se stvari u Srbiji, sada ćete vi lepo na tržištu da se snalazite, i biće sve u redu. Mi smo morali to da prihvatimo, šta da radimo. Međutim, ta nevidljiva ruka tržišta je za nas bila relativno nevidljiva, i to ne samo ovde, u našoj zemlji. Znali smo kako je moć bila raspoređena, bar u detaljima, sve njihove tajne ne znamo. Svoje znamo, njihove tajne ne znamo, ali znali smo gde je moć koncentrisana, u čijim je rukama, i to za nas nije bila nevidljiva ruka. Nije bila nevidljiva ruka ni tamo gde su nastupali funkcioneri tih fondacija, koji su sve više sarađivali sa svojim vladama. Ne znam kako su onda alternativci i nevladine organizacije, a imali su i svoje ljude ovde, preko kojih su birali s kim će sarađivati i na tržištu i oko tržišta, koga će pomagati, koje neće, s kim će trošiti novac poreskih obveznika u Evropi i u Americi, i tako smo mi, manje-više, ostali na cedilu. Šta nas je održalo? Osim, i to je deo tajne, osim onoga što sam rekao na početku, a to je entuzijazam i poruke ljudi da im je za duševno zdravlje važno da se ne osećaju usamljeno, da imaju gde da pišu, da objavljuju, da pročitaju... Uzgred budi rečeno, mi ulazimo sad u 22. godinu kontinuiranog izlaženja, tu će biti oko 500 redovnih i oko 100 vanrednih brojeva, preko 300 knjiga, objavili smo oko 3000 autora, dakle nije to baš sasvim sićušno. Ali, opstali smo i zbog toga što smo bili uvereni u neku snagu pokreta za demokratske promene, i to je bio zaista jedan ozbiljan pokret. I pobeda na izborima, to se uvek zaboravlja, veza između pobede na izborima u septembru, pa 5. oktobar, pa još ubedljivija pobeda na izborima u decembru 2000. godine. Otvorio se jedan prostor za promene. Mi smo verovali u tom krugu, u Republici i oko Republike, da su one tu na pomolu, čak i da su krenule reforme u raznim smerovima, i tako smo verovali sve dok nije ubijen Đinđić. Onda nam je bilo jasno, naravno, koliko je sati i šta se to događa. Nismo se onda predali očajanju zbog toga što nije bilo 6. oktobra. To je jedan folklor: Jao, nije bilo 6. novembra, pa gde ste vi, zašto Pešić više neće da vodi ulične šetnje, itd. Kuknjava na sve strane. Onda, jasno nam je da postoji i te kako debela politička pozadina ubistva Đinđića. Mi smo relativno obrazovani ljudi, mahom u uredništvu i u tom saradničkom krugu, i znamo šta je vlast. I znamo koliko je ona opasna. I znamo koliko je dragoceno, ponovo se vraćam na Feral, neću dugo, naročito sam smatrao dragocenim, smatram i danas, njihovu orijentaciju na ono što se zove golicanje oklopnika. Njihovo zavitlavanje tih moćnika, koji veruju u svoju bezgraničnu moć, moć vlastodržaca, a oni su ih golicali. Smatralo se da je to jedna od varijanti da nosorog pukne po šavovima negde i da ga nema. Mi se nismo time zanosili, niti se zanosimo time da pričamo o onima koji su preuzeli ili preoteli vlast posle ubistva Đinđića. Tu isto nema tajne. Najveća tajna za nas je u čemu je moć jednog provizornog sistema koji je nastao u proteklih nekoliko godina posle 2000. godine, gde su udruženim naporima razni akteri nastojali i da početke parlamentarizma kompromituju. Naročito skupštinu, a nećete naći nikoga koji smatra da je to nešto ozbiljno. Zatim da kompromituju vladu, trenutno je u toku najveća kompromitacijaj koja se može zamisliti pravosuđa kao posebne vlasti. To je prosto neverovatno da neko ko ima vlast tretira, recimo pravosuđe, kao da je to neka njihova partijska ćelija, ili neko rukovodstvo partije koje oni mogu da raspuste pa da ga onda formiraju. Da jedne kadrove rasteraju, druge pokupe. To je neviđeno. Dotle ni Tito, a ni jedan čovek koji je zaboravljen, mada na današnji dan pada njegov 130. rođendan, zove se Josif Visarjonovič Džungašvili, ni on nije išao toliko daleko u tim transmisijama, improvizacijama i u zaista jednom neviđenom voluntarizmu. Srećom, ovde ne pliva onoliko leševa koliko je bilo tokom ratova, ali nikad se ne zna, đavo ne spava.

I na kraju samo još da kažem: deo te tajne je i u nečemu što je skoro zaboravljeno. Zaboravljeno je, recimo, koliko ima moći u ljudima, tzv. malim ljudima, ali onim malim ljudima koji ne prihvataju da budu mali, da budu ništarije, da budu gnjide koje može da gnječi kogod hoće. I ti mali ljudi, na raznim mestima, povremeno se pobune, naprave štrajkove, naprave demonstracije. Mi smo, recimo, pratili intenzivno nekoliko godina, kako jedna grupa od oko 150 radnika ne prihvata diktaturu jednog miljenika režima koji je kupio manji deo firme i hteo da bude apsolutni gazda. I posle tri godine borbe tih ljudi, oni su uspeli da se vrate u preduzeće iz kojeg su bili isterani od tog čoveka, i ne samo da se vrate, nego da ulože... čujte, nećete verovati... preko 10 miliona evra u rekonstrukciju tog preduzeća, u rekonstrukciju po evropskim merilima. I oni imaju sve izglede da uspeju i na domaćem i na svetskom tržištu. Tržištu, podvlačim. Ali su relativno usamljeni. Malo je podrške. Podržavaju ih neke druge grupe, i upravo ovih meseci najviše se bavimo u Republici, dočaravanjem, prezentacijom životnih priča tih ljudi koji se bore za to da ne budu krpe, da budu subjekti, da ne može da im radi ko šta hoće, da oni mogu nešto da postignu i kao radnici, i kao akcionari, i kao građani. U šali, kad razgovaram sa njima, govorio sam im ohrabrujući ih, da se u istoriji zna kako je, recimo, 300 Spartanaca zaustavilo u jednom trenutku najmoćniju svetsku silu tog vremena, Persiju. Pa ovde 150 ljudi valjda može, i pokazalo se da može, da zaustavi jednog hohštaplera, ali ne može da zaustavi one koji štite hohštaplere. Ne mogu da zaustave ono što se nalazi, kao u onom luku, sloj po sloj, onih koji uništavaju i privredu i zemlju, i sve ostalo. Ali, ako već postoje takvi ljudi, koji neće da budu krpe, koji se bore za svoju egzistenciju, za svoje dostojanstvo, za svoje interese, pa da kažem i za svoja ljudska prava... ta retorika je, vala, već izanđala... valjda zaslužuju da neko o njima nešto piše. I dokle god budemo mogli, mi ćemo o njima pisati i posredovati između tih raznih grupa da jedni o drugima saznaju što više i da se eventualno udružuju i pokušaju nešto da postignu. Hoće li postići ili ne, ja to ne znam, ali smatram svojom dužnošću da u tome učestvujem.

I time se, i ovo je poslednja rečenica, bližimo završetku ove edicije lista Republika. Dogovorili smo se nedavno, na skupštini našeg izdavača, to je zadruga, potpuno u duhu našeg koncepta, dogovorili smo se da na kraju sledeće godine završimo četvrtu ediciju Republike, i jedna grupa da preuzme inicijativu, pripremi petu ediciju. Šta to znači? To znači da pošto je iskušan jedan oblik angažmana, način mišljenja i angažmana lista Republika, prvo u Kraljevini Srbiji, kada je pokrenuta prva Republika, zatim u Kraljevini Jugoslaviji kada je izlazila druga Republika, potom isto Republika u FNRJ i SFRJ – treća edicija. Mi smo četvrta edicija koja je verovala, počivala na uverenju da je moguća demokratska rekonstrukcija partijskog poretka da se izbegnu ratovi. Nismo uspeli. Jugoslavija se raspadala svih proteklih godina, ostale su samo neke froncle. Jedna od tih froncli koja ne liči čak ni na državu onoliko koliko su ličile druge sledbenice stare Jugoslavije već formirale neke države, pa sad da u tom prostoru mi glumimo neki kontinuitet Jugoslavije nije dobro. Eto, od 2011. nadam se, izlaziće peta edicija Republike, i to će biti neko novo iskustvo, verovatno interesantno za žurnalizam u Srbiji. Eto delića tajne lista Republika.

Pitanje iz publike: Sramota je za ovaj dvomilionski grad da nas je došlo ovako malo čuti ova tri musketara, novinarske Stonse ... To je najbolji dokaz da nama fali pameti, a ne tržište... Pitao bih vas da li je sa vama slučaj kao i na Sutjesci, gde je bio svaki šesti poginuli Dalmatinac... Kako tumačite da su Dalmatinci najprisutniji u ovom našem hrabrom i pametnom novinarstvu?

Predrag Lucić: O tome gdje su novci su počele hrvatske dnevne novine pisat poslednjih mesec dana, ali dosta manje od onog što je na istu temu napisano u Feralu, prije šest, sedam, osam... deset godina. To je odgovor na pitanje gdje su novci... A ne bih baš brojio (Dalmatince).

Boris Dežulović: ...Nismo reprezentativan statistički uzorak. Ne možeš nas uzimati. Ta romantična Dalmacija je arheologija, i ne treba to tako tumačiti... Iz istog grada iz kog dolazimo, iz iste redakcije iz koje smo došli, ima puno više zločinaca nego nas, uvjetno govoreći, nekih boraca. Ko je rekao Stonsi ili Bitlsi su iz Liverpula. Pa nisu svi u Liverpulu znali višeglasno pjevat. Naprosto su se našli u srednjoj školi, i to se dogodi. Ne treba nas tumačit genetikom, jer se mi protiv toga upravo borimo. Naprosto, po zakonu velikih brojeva se dogodilo da smo se nas trojica našli u Splitu. To je jednaki zakon po kojem onaj majmun, kad bi lupao 400 miliona godina, ispisao bi Rat i mir. Tako se dogodilo da smo se nas tri našla u Splitu. Zaista ne bih davao preveliku važnost mjestu rođenja. Vjerovatno se može, uvjetno govoreći, nać neki kontekst iz kojeg dolazimo, zapravo taj divlji, neodgojeni Split, koji ne poštuje, koji se ruga, sa svojim grubim humorom, može se razgovarat. Ali, zapravo ne radi se tu samo o humoru, tako da se bojim da bi nas u krivom pravcu odvelo kad bi Feral tumačili njegovim dalmatinskim, splitskim ili bilo kojim drugim korijenima. Spomenuo je prijatelj, moj komšija, da je na Sutjesci poginulo toliko i toliko Dalmatinaca. Pa, j... ga, gdje su sad ti dalmatinski antifašisti. Bogami, onda izgleda da smo nas tri jedini preživjeli Sutjesku.

Pitanje iz publike: Vi ste, Svetlana, ipak heroina našeg novinarstva. Kako se vi snalazite u procepu između svetine koja vas ne razume, a može besplatno da sluša Peščanik, i kada se upoznajete sa političarima...

Svetlana Lukić: Kako bih vam rekla, to je mimo mog vidnog polja. Šta je moj najveći problem, odnosno šta mislim da je problem, i ako hoćete, i u novinarstvu u Srbiji? Nije to moj lični problem.

Mislim da kada bi neko dekretom noćas doneo odluku da je novinarstvo slobodno, da mediji imaju novca, da ne biste primetili veliku razliku u medijima. Šta hoću da kažem: i ono što su ljudski resursi - znate da se često govorilo, da sad nemamo ovo, pa nemamo ono, ali imamo ljudi, ljudskih resursa - problem je što ga nemamo i mislim da je to veliki problem sada u novinarstvu. Mi stariji koji smo, mi smo školovani u sistemu i na fakultetima koji su pripadali onom vremenu. Ja sam učila socijalizam 1, socijalizam 2, socijalizam 3 itd. Nastalo je neko novo doba, neću uopšte da ga kvalifikujem, gde vi morate da se snalazite i da učite neke stvari. Stvar je u tome da su došle mlađe generacije novinara, koje nažalost, i mogu da kažem da pretendujem da poznajem dosta novinara iz tzv. lokalnih medija, gde je još dramatičniji problem, gde su dolazili ljudi koji su neobrazovani elementarno. Tako da mi imamo problem, po mom sudu, koji je dugotrajan i koji je ogroman, a to je da su mediji puni ljudi koji ništa ne znaju i ljudi koji nisu u stanju da prepoznaju problem. Dakle, jedno je cenzura, jedno je samocenzura, ali problem koji nikako ne bih potcenila i mislim da je dugotrajan je pitanje neznanja. Svako ovde ko pokušava da radi na nekom poslu, morao je da se usavršava. Mi smo imali sudije koji nisu znali kako da sude za atentat na Đinđića: šta je zaštićen svedok, kako da novinari prati suđenje za atentat, kako novinari da prate suđenje za ratne zločine u Hagu. Nisu znali kako da ga prate, jer smo imali sudije i advokate koji su morali da se obučavaju. A na novinare niko od urednika nije vršio pritisak da se oni samoobrazuju. Tako da imam često tu frustraciju kada gledam neke moje kolege koji ne pitaju, jer nisu sigurni da ne ispadnu glupi u društvu, jer ne znate i onda prepustite teren ili intervju, prepustite potpuno prostor zato što nisu sigurni. Mislim da je jedan od razloga, ta veoma važna stvar na koju smo mi probali više puta da skrenemo pažnju, pitanje reforme pravosuđa. Ogromna stvar se desila sada, ne samo da su skaradni spiskovi. Znalo se to godinu dana da se sprema, ali nismo imali medije, neki nisu smeli, ali verujte ni mnogi novinari nisu shvatili značaj toga što se događa. Njima je to dosadno, tu nema mrtvih, nema ukrao je toliko para, ne može da se formira kao drumska mafija, itd. i onda imate jedan ogroman posao koji su uradili ovi koji su na vlasti, koji je potpuno prošao mimo pažnje medija. I mislim da nije samo u pitanju cenzura, nego i ogromno neznanje. Meni je to zastrašujuće. Jer, ja pokušavam koliko mogu, mislim da mnogo veći deo svog novinarskog vremena moram da učim, a jedan je deo to što snimim pa emitujemo u programu. Jer, panika me hvata od toga koliko ne znam. Zamislite sada da mi krenemo o priključenju Evropskoj uniji, treba zakon po zakon da donosimo. Kako mi to da pratimo? Kako mi da pratimo, vi nemate ljude koji će u medijima da objasne šta je budžet. To je jedna od najbanalnijih stvari. Dakle, ja zamišljam samo studente prava, tu armiju ljudi koja mora da obvelava tu mapu puta do Evropske unije. Ja ne znam uopšte kako ćemo to, i kada bi se desilo da sutra proglasimo da su mediji slobodni i da imaju dovoljno novca.

Nebojša Popov: Svetlana je pomenula stanje u obrazovanju mladih novinara, mladih ljudi uopšte. Ja ne bih o tome govorio, ne znam. Pomenula je takođe i probleme pravosuđa. Ja bih vam predočio samo jedan od tih problema. Nije reč samo o voluntarizmu vlasti, ono što sam pomenuo, raspuste pravosuđe pa ga onda formiraju na svoj način. I oni slave ovog što danas ima rođendan. On je imao mnoge briljantne ideološke teze. Jedna od njih je bila država odumire kroz jačanje. Država odumire kroz jačanje, a nedavno smo čuli kroz centralizaciju jača decentralizacija. Toga ima koliko god hoćete. A sad nešto vrlo konkretno, što nije čista ideologija: izbori 1996. godine zahvaljujući i nekim sudijama ustanovljeno je da su falsifikovani, i sve ono što se događalo da se ukloni taj falsifikat, dobrim delom zahvaljujemo i nekim sudijama. Naročito, recimo, iz Niša i Beograda, da se ta magla rasturi. Oni su u tom trenutku napravili Društvo sudija, sa nekoliko stotina članova, pa kad je kasnije nastala bežanija, naročito posle ubistva Đinđića, malo ko od tih sudija je bio spreman za javnu komunikaciju. Ja sam ih molio, kad su obnovili udruženje, to Društvo sudija, kad je izgledalo da posle ubistva Đinđića neće biti zavedena otvorena diktatura, teror itd, pa su to obnovili, ja sam ih zamolio da oni kao Društvo sudija nešto javno kažu, ispitaju i nešto javno kažu o sudbini svog kolege koji je izgubio život pod nerazgovetnim okolnostima, a zove se Nebojša Simeunović, koji je upravo u tom velikom oktobru, srpskom prevratu, odbio nalog koji je dobio da uhapsi Tadića, Čovića i još neke štrajkače u Kolubari. Odbio! Zahvaljujući tome što ih nije pohapsio, oni su radili neki posao, ali Društvo sudija je odbilo da ispita šta se dogodilo s tim čovekom. Pomenuto je, ako smem još i to da kažem, iskustvo dalmatinskih boraca na Sutjesci. Ja im se klanjam, koliko god mogu, jer znam šta se događalo, i znam za to herojstvo. Ali, draga gospodo, ili prijatelji, pa ne možemo mi danas voditi borbu umesto njih i njihovu borbu. I ono malo antifašista što ima ovde, izigrava kao da oni nastavljaju antifašističku borbu onih antifašista koji su uglavnom izginuli. Ja bih rado da mi, recimo, nastavimo borbu, koju je vodio Feral, i zato sam i došao večeras. I oni nisu sami, čuli smo, veliki je tiraž, godinama su izlazili. Ja sam u njima video, video sam nastavak jednog duha urbane splitske kulture, vrlo preciznu resku retoriku jednog, recimo, Maksima Krstulovića koji je uređivao Vidik splitski. U kulturi su postojali u proteklim decenijama razni časopisi, razne novine, razni intelektualci, glumci, pisci, filmovi su bili, romani, pozorišne predstave skoro 20 godina, i to je bilo mnogo jače od Ferala. I onda su krenuli režimlije, njihovi ideolozi, propagandisti i ostali kadrovi, da se obračunaju sa tim usponom slobode kroz 20 godina. To su nazvali crnim talasom, i napravili su ogromnu rupčagu u našoj kulturi, ogromnu, u kojoj su instalirali svoje ljude i svoje ideologijue između ostalog i sve nacionalizme koji su nas na kraju odveli u rat. Nije to samo jedan ili drugi nacionalizam. To je vrtlog nacionalizama, vrtlog populističkih revolucija kroz pet-šest ratova, gde je jako teško ustanoviti koje su strane u sukobu. Veliki je rizik kritikovati samo jednu, izgleda da se stalo na stranu drugog, no tim rizicima je odoleo Feral. Odoleli su i mnogi drugi, uprkos svemu. Pa sad, nećete mi reći da je beznačajno što Peščanik ima 300 ili 400 hiljada slušalaca. Zar je to malo? Meni je bilo milo 1991. i 1992. godine, sećam se dobro, u Beogradu je bilo oko 30 raznih grupa novinara koji su odbili poslušnost, odbili represiju i bili spremni da krenu u samostalnu produkciju, u borbu za slobodu štampe. Od tih oko 30, svašta se događalo u međuvremenu, neću ni o tome da govorim, ali bih rekao da meni danas nije uopšte malo, još manje da je beznačajno, što opet nismo sami. Mislim mi u Republici i oko Republike. Tu je Peščanik, tu je Beton. Tu su i sećanja na slične inicijative. Pojavljuju se nove knjige, novi autori, o kojima mi malo znamo. Naš je, verujem, glavni posao, o tome nisam govorio, nema dovoljno vremena, jedan od glavnih poslova na kojima je angažovana Republika jeste kritičko preispitivanje kulturne, političke i socijalne istorije naše zemlje, kako bismo se oslobodili jedne ponekad lagodne iluzije i sujete kako smo retki slobodari. Mi slobodari, i ne samo retki, nego čak jedini i ako nema nas, nema nikoga. Ako se malo samo setite nečega, i razmislite o tome šta se danas događa, nikad nismo sami. Niti će ono što vredi biti usamljeno dokle god sveta ima, nadam se. Eno, u Kopenhagenu svašta se dešavalo, a videli ste, opet se pojavilo nekoliko hiljada ljudi koji su rekli: Dosta te vaše manipulacije, ne samo da nas vodite iz rata u rat, iz pljačke u pljačku, nego planetu hoćete da uništite. Nešto vibrira, nešto pulsira, i to prosto upućuje na to da nismo ni bili sami, niti smo sada sami. Meni je jako žao što Ferala nema, ali nije se ugasilo čak ni to fenjerče od Ferala koje je blistalo godinama. Još manje se ugasilo Sunce, i nemojte sada da kažemo pre Ferala – posle Ferala, pre zida – posle zida. Pre Hrista – posle Hrista. To je upravo ta jedna neodoljiva, stravična sujeta koju često čujemo: ako nema mene, nema nikoga. Evo, recimo, nedavno nam je bila 20-godišnjica smrti Danila Kiša, velikog pisca. Klanjam mu se, naravno, i priča jedan njegov prijatelj na televiziji o tom jubileju, kako su njih dvojica razgovarali 1989. godine, pre smrti Danila Kiša o tome kako da se suprotstave Miloševiću i ustanovili su, nema trećeg, samo njih dvojica koji razgovaraju su pravi ljudi. Nema trećeg. A znate šta, ja dobro znam, a i svako ko hoće da zna mogao bi znati, nisu bili samo njih dvojica. Jesu možda najvredniji i najdragoceniji, ali bilo je i drugih ljudi, ali oni za njih ne postoje, kao što i danas za neke uvažene ljude, prvake, retke koji misle da su jedini niko ne postoji osim njih. Ama, nismo sami. Evo, i u ovoj najdužoj noći u toku godine, koja se opet dogodila na današnji dan, ima nekog svetla, ostao je od Ferala barem žižak, ali da ne uobrazimo da smo jedino svetlo u tunelu ili na kraju tunela, i da ćemo mi onda odvesti u sreću i slobodu sve ostale. U tu vrstu sreće i slobode odveli su već mnoge uvežbane ljude iz ove zemlje željnih putovanja, lanč paketa, odveli su ih Đelić, Jeremić i čuveni gradonačelnik Jagodine koji je rođen u okrilju Arkanove stranke, i koji je jedan od predvodnika evropskog puta Srbije. Ama, nismo sami, samo to sam hteo da kažem.

Tomislav Marković: Ja bih samo još samo par stvari. Vratio bih se na ono što je Svetlana pričala o medijima. To me neobično podsetilo na jednu tezu Predraga Lucića, da su mediji zapravo neprijatelji slobode. Priča se stalno o ugroženosti medija, a ne o tome kakva je uloga samih medija u tom procesu autocenzure.

Predrag Lucić: Niko nikog nije prisilio, sve ljude u svim medijima da se ponašaju onako kako se ponašaju. Jer, niko im nije uperio pištolj u glavu i, sad moraš objavljivati oglase Konzuma, ovoga-onoga itd, moraš se pretvoriti u šareni magazin... Htjeli su. Nažalost, imamo većinu medija koji jure samo sa profitom, koji su zaboravili da mora postojati nekakav sadržaj, ili misle da ne mora postojati nikakav sadržaj osim trivijalnog. I onda, naravno, u slučajevima kad se ekvatantno guše medijske slobode i kad se događaju brutalni napadi na novinare, izostaje ona temeljna, kolegijalna i ljudska solidarnost, tako da kad govoriš o medijima u Hrvatskoj danas, to se pretvorilo u jednu amorfnu masu koju ne moraš ni mjesiti.

Tomislav Marković: U prethodnom obraćanju Nebojše Popova rečeno je o potrebi ljudi da čitaju i da pišu, to je nešto što liči na ono što je Viktor govorio, da će posle gašenja Ferala zapravo ljudi koji pišu i ljudi koji čitaju uvek naći nekakve kanale komunikacije. Meni se čini da je to nekako naša nada, i ja bih tom pričom da završim večerašnji razgovor, ako nemate ništa protiv...

Viktor Ivančić: To je točno. I cijela ova medijska priča djeluje malo sumorno, ali činjenica je da će se pojavljivat i razni džepovi otpora i razni nezavisni mediji koji će se na svoj način borit protiv stanja kakvo jeste. Samo bih još podvukao ovu činjenicu koju ste malopre ti i Predrag rekli. Jeste, novinari su najzaslužniji za gušenje vlastite slobode, generalno gledano. Jer, sve su ove promjene išle bez njihovog otpora, bez ikakvog otpora. Trenutno je, doduše, u modi u Hrvatskoj, naročito zbog nekih skandala na televiziji, da se bude glasovi otpora novinara koji demonstriraju sa lepljivim trakama preko usta i onda me, iskreno rečeno, malo zaboli stomak od toga jer su 1991. godine stavljala lepljiva traka preko usta nekome drugom i bacali ih u Dravu, a novinari tada nisu dizali glas zbog toga što su prisiljeni šutiti o tome. A da su onda pisali o tome, možda mnogo ljudi ne bi završilo u Dravi. To je nekakav cinizam koji nas sustiže. Ali, definitivno će ljudi koji pišu i ljudi koji čitaju znati naći kanale svoje međusobne komunikacije. Mislim da će generalno to ići mimo mejnstrim medija i mimo velikih masovnih medija, nego na nekim sasvim alternativnim mjestima.

Svetlana Lukić: Ja se baš i ne slažem s tim.

Viktor Ivančić: To je dobro, ali ja sam u pravu.

Svetlana Lukić: Možemo mi uvek da napravimo neki sajt ili tako nešto. Ali, to je za potencijalnu publiku malo, to je njima nedostupno... To je kao ponornica. Pa ona će jednog dana da izađe na površinu.

Viktor Ivančić: Ja sam već u godinama kada me zanima što manji broj čitalaca. Ja moram reć, mene ne zanima ta vrsta društvenog utjecaja, ali ti čitaoci moraju biti kvalitetni. Mi nikad nećemo raditi za većinu, i zbog čega bi se mi trudili da zauzimamo nekakve centralne prostore. Mi možemo govoriti o tome da radimo u pojedinim masovnim medijima zato da preživimo, ali kao način nekakvog svog svjesnog, aktivnog djelovanja, zašto bih to radio kroz bilo kakav centar i zašto bih patio zbog toga što me ne prati sto hiljada ljudi. Meni savršeno odgovara situacija da me čita što manje ljudi, koji su u prosjeku pametniji od ostalih.

Svetlana Lukić: To dobro zvuči. To je naša perspektiva i to podrazumeva... Ja mnogo radije sada radim na sajtu, jer imamo božanstvene autore itd. Međutim, imam utisak da je jedan deo ljudi koji je ovde došao, jer ne govorim samo iz svojoj profesiji, jer što bi nekog zanimala naša profesija, kao npr. inženjere, šta me briga kako će da naprave most, neće da se sruši... Dakle, mi hteli ili ne hteli to, mislim da je to tako, mi smo u poziciji, i u Hrvatskoj i u Srbiji, da imamo neku ulogu koja nije uloga medija koji recimo postoje, sramota me da to pričam pred profesorkom Snježanom Milivojević jer ona mnogo više zna o tome, ali mi sada imamo režime koji iz dana u dan sužavaju polje slobode. Imamo parlamente ili kontrolna regulatorna tela koja su sopstvena karikatura. Dakle, mi kao medij, hteli ne hteli, zauzimamo neki prostor i imamo neku ulogu koja je mnogo više nego što je uloga koju mi želimo. I ja je ne želim, ali ja je imam. I kad odemo negde, i kad nešto govorimo, mi nažalost, nadomešćujemo, hteli to ili ne hteli, svojom voljom ili ne, neku funkciju koja nije strogo gledano funkcija medija. U normalnijim zemljama, parlamentarna demokratija je razvijena koliko-toliko.

Viktor Ivančić: Jeste, ali to je naprosto nus proizvod toga. Radi se o tome kako doživljavamo profesiju kao profesiju. Ja smatram da je u moju profesiju, u moj zanat ugrađen i određeni moral, dakle da ja moralno nastupam. Kakva će bit posledica te moje obaveze da moralno nastupam, mene ne zanima. Ako ja nastupam ispravno, posledice će biti dobre. Ali, ja ću svakako pisat, i svakako ću djelovat u sklopu svoje profesije koja uključuje i određeni moral. Bez opterećenja da time mijenjam svijet ili imam striktne političke ciljeve.

Svetlana Lukić: Ali ti ga menjaš...

Viktor Ivančić: Ali ja želim da pišem, a ne da mijenjam svijet. Ako ga time mijenjam, onda...

Nebojša Popov: Piši, da onda ne pričamo da je šteta što nema Ferala. Piši Viktore, pa bar ti čitaj ono što napišeš, jer to će verovatno zadovoljiti i kriterijume pisca. To je upravo ono o čemu sam ja govorio. Nisam hteo da polemišem. Svako ima svoje uverenje i svoje manje ili više visoke zahteve. Za mene, u moralno, valjano angažovanje novinara spada i to da posreduje informacije o postojanju različitih ljudi sličnih orijentacija, kao što je moja, koja je manjinska, gotovo ništavna, gotovo nevidljiva, a pokazuje se da su to i neke veće grupe ljudi koje imaju i određenu moć. Moja je dužnost, kao čoveka koji je u medijima da bude medijacija između raznih ljudi, kojima je stalo do slobode, do demokratije, do časti i do morala. Ako je aplauz koji sam čuo - neću ni sa aplauzima da polemišem, ali sam zbunjen – ako je aplauz podrška povlačenju od angažovanja u vrlo skučenim uslovima, a ja sam inače nagluv, ja sam čuo ali nisam razumeo... Bojim se, pazite šta se dogodilo pre neki dan, jedan od najjačih aplauza više hiljada ljudi koji su došli da osnuju novu Socijaldemokratsku stranku, upućen je Aleksandru Vučiću, koji je rekao: Kad mi dođemo na vlast, mi ćemo imati milosti prema vama, uvažavaćemo vas, socijaldemokrate itd. Aplauz. Ja, srećom, nisam vaspitavan i formiran pred masovnom publikom i da mi je važan aplauz, ali pokušavam da razumem značenje aplauza. Ako je aplauz upućen tome, prestani da se angažuješ ako misliš da nemaš dostojne čitaoce.

Tomislav Marković: Poenta je bila da nije bitan broj čitalaca.

Nebojša Popov: Izvinjavam se, ne želim da polemišem, prosto mi različito mislimo.

Boris Dežulović: Novinari su dosad mijenjali svijet, a stvar u tome da ga različito tumače. Ja sam gori od Viktora što se toga tiče. Ja mislim da treba da napravimo tribinu tipa perspektive nezavisnog čitanja. Ja mislim da već godinama prilično uspješno navlačim odijum hrvatskih čitatelja sa mojom teorijom, premda to najozbiljnije mislim, da su ljudi zaglupili. Dvadeset godina sistematizirano javnost o kojoj mi sad pričamo ovdje, kad govorimo o aplauzima, tržištu i čitalaštvu itd, je sistematski zaglupljena i lobotomizirana. Nije Feral na kraju spao na 13 hiljada, i da je preživio spao bi na osam, samo zbog toga što je lošiji nego kad je imao 50.000. Stvar je u tome da je naprosto bilo mnogo lakše u ta neka romantična herojska vremena suzavaca, ratova, granata, uzbuna, režima diktatora itd. imat čitatelje mobilizirane da kupovinom novina iskažu politički stav. To je naprosto bilo herojsko vreme i profesije i političkog otpora. Sad živiš u vremenu, kako bih rekao, šarenom Diznilendu, šarenoj zemlji čudesa, u kojoj je ljude jako teško uvjerit da ovo nije sloboda za koju se bore. Da je to iluzija slobode i ne možeš ih mobilizirat kao što se na kraju, kad se Feral gasio, nije se moglo mobilizirat ljude kao što ih se moglo mobilizirat kad se gasio „101“ koji je bio zapravo jedna isto tako iluzija slobodnog novinarstva deset godina ranije. Ljudi danas misle, ako mogu kupit mobitel, BWV, džip i svinjetinu za 19 kuna iz šarenih kataloga, da je to to, zapravo ih je jako teško uvjerit da se protiv toga treba boriti pa čak i tako ako treba, da izdvoje iz novčanika novac za nekakav Feral ili štagod to bilo, što će tumačit tu iluziju slobode. Mislim da se tu radi o razlici. I mislim da možemo sasvim legitimno govoriti o tome, ne samo o nama novinarima, nego i o čitateljima, zašto ne.

Tomislav Marković: Ima li pitanja publike pre nego što krenemo na podelu majica? Ne.